Krila na nebu


Bučni papagaji

macaw_parrot_flying_in_the_skyNajupadljivije i najbučnije ptice na svetu su papagaji koje susrećemo u amazonskim prašumama. Ove ptice, poznate po imenu ara-papagaji,imaju divno šareno perje; možemo im se diviti u svim zoološkim vrtovima, gde probijaju posetiocima uši svojim neskladnim kreštanjem. Ara makao, koji živi od Meksika do Bolivije, može dostići i metar u dužini, dok su i vojnički makao i ararauna prilično velike ptice. Raznobojno perje ovih ptica prilagođeno je životu u živopisnim šumama Centralne i Južne Amerike. Makao papagaji su inteligentne i društvene ptice koje obično žive u jatima koja broje između 10 i 30 jedinki. Veoma su glasni, a svoj kreštav glas koriste kako bi komunicirali između sebe u grupi, obeležavali teritoriju ili prepoznavali jedni druge. Neke vrste mogu čak i da imitiraju ljudski govor. Noću spavaju na drveću, dok preko dana mogu preleteti velike razdaljine u potrazi za hranom koju najčešće čine voće, lešnici, insekti i puževi. Ponekad jedu i vlažnu zemlju kako bi olakšali varenje. Postoji oko 17 vrsta makao papagaja, a nekonekoliko je ugroženo. Zbog svoje egzotičnosti i razigranosti su zanimljivi mnogima, pa ih ljudi neretko love ilegalno kako bi ih prodavali. Pretnju ovim papagajima predstavlja i sve češća seča šuma i uništavanje njihovih prirodnih staništa.macaw_1846932c

Papagaja ima mnogo u svim tropskim predelima južne hemisfere, u šumama i na proplancima. Poznato nam je preko tri stotine vrsta u koje ubrajamo kako patuljaste, tako i džinovske papagaje. Ipak, svima je zajednička osobina posebna građa kljuna koji je snažan, debeo i povijen, kao i oblik kandži, sa povijenim prvim i četvrtim prstom. Zbog toga ove ptice prvenstveno žive na drveću, iako su odlične letačice. Kljun, snažan kao klešta, služi im za probijanje tvrde kore voća kojim se hrane. Neki papagaji se hrane i pupoljcima i korenjem, kao i sitnim životinjskim vrstama. Od takvih je najpoznatiji kakadu.liko je ugroženo. Zbog svoje egzotičnosti i razigranosti su zanimljivi mnogima, pa ih ljudi neretko love ilegalno kako bi ih prodavali. Pretnju ovim papagajima predstavlja i sve češća seča šuma i uništavanje njihovih prirodnih staništa.

Kakadu se razlikuje od ostalih papagaja po kljunu i po ćubi na glavi. Kljun kakadua je manje razvijen i sa strane spljošten. Ova ptica na glavi ima lepu ćubu od pokretnog perja žive boje koja može da se diže ili raširi u lepezu, uvek kada se ptica razdraži. Beli kakadu se Sulphur_Crested_Cockatoo_Nov10posebno odlikuje i belim perjem koje ne nalazimo ni kod jedne druge vrste papagaja. Pokretno perje na glavi je lepe sumpornožute boje: ono je jedina obojena tačka na snežno-belom telu. Ova ptica živi u velikim jatima na ivici gustih šuma kojima su obrasla ostrva južne Azije. Voli široke proplanke pored šuma: na proplancima nalazi svetlost i široko, slobodno nebo po kome leti, dok u šumi traži hranu koja se prvenstveno sastoji od zelenih izdanaka i gomoljastog korenja. Šume u kojima živi kakadu odzvanjaju od njegovog zaglušnog i jednoličnog kreštanja. Po svoj prilici, ovi papagaji uživaju u zvucima koji im se izvijaju iz grla i instinktivno podražavaju druge zvuke, pa i ljudski glas. Kad ih odgajamo u kavezima, nauče da “govore”, veoma verno podražavajući rečenice koje im se upute, kao pravi amazonski papagaji koji imaju “dar govora”. Ipak, kakadu papagaji važe za vrlo razdražljive ptice.

Neobično ponašanje ptica 

Brown-Gardener-Amblyornis-008

Ptica-baštovanka

Ispitujući još nedovoljno istraženi svet ptica, otkrivamo svakojaka čuda. Svima je poznato da su ponašanja nekih letačica, kao što su ptice-krojačice, ptice-tkalje, ptice-lire, veoma zanimljiva, tako da se čudimo i opravdano pitamo: da li je to samo instinkt ili su ptice zaista obdarene razumom? To pitanje postaje još logičnije kada, na primer, otkrijemo neobično ponašanje ptice-baštovanke, koja pokazuje izvanredan smisao za slaganje boja i uređivanje vrta. Ova ptica, koja inače živi na malim proplancima u šumama Nove Gvineje, gradi veoma lepu kuću u obliku kolibe, a oko nje uređuje ograđen vrt, ukrašen cvećem, školjkama i raznim šarenim predmetima. Zabluda je ako mislite da sBower-s50vfde ovaj materijal unosi u “vrt” bez nekog reda! Kućevlasnica raspoređuje svaki predmet prema svom ukusu, a pri tom brižljivo bira boje, stavljajući svaku stvar na jedno, pa na drugo mesto pre nego što vrtu odredi konačan oblik. To nije sve: neke vrste tih ptica čak “malaju” unutrašnje zidove kolibe, pripremajući boje od različitih materijala koje mešaju sa pljuvačkom. Katkad i same prave četke, koristeći za to bukete lišća. To čoveka može zaista da zapanji.

DSC_7817

Medovođa

Zanimljiv slučaj je i lukava i dovitljiva ptica “medovođa”, veličine kosa koja živi u afričkim šumama od Eritreje do Južne Afrike. Medovođa zvuči kao čudno ime za jednu pticu, ali ako smo upoznati sa njenim načinom života, ubrzo ćemo shvatiti da joj ovo ime najbolje odgovara. Medovođe, koje su u bliskom rodu sa detlićima, veliki su probirači kad je u pitanju hrana. Isključivo se hrane medom i larvama divljih pčela. Nepogrešiv instinkt vodi ih do drveta ili do čvora na drvetu na kome se nalazi košnica, ali kad pronađu taj majdan meda, ne usuđuju se da u njega uđu, plašeći se odmazde vlasnica. Šta onda rade? Odlete u šumu, potraže čoveka ili neku životinju koja voli med i kreštanjem i svakojakim dokazivanjem im privuku pažnju. Zatim, preletajući iznad njihovih glava, dovedu do košnice koju su otkrile i čekaju. Znaju da će doći čovek ili životinja, otvoriti košnicu i odneti med, ali su uverene da će i njima ostati koja kap slatkog soka, a pogotovo da će bez opasnosti iz napuštenih ćelijica moći da kljucaju ukusne larve.

I sami možemo da zaključimo da se ove ptice zaista neobično ponašaju, tako da teško možemo objasniti i tvrditi da se u svim svojim postupcima isključivo rukovode instinktom.

new-zealand-kiwi-bird1

Ptica kivi

Za naučnika koji istražuje život ptica i životinja uopšte, Okeanija je neiscrpan izvor retkih i zanimljivih zooloških vrsta. Na Novom Zelandu, na primer, živi kivi, ptica trkačica koja nije veća od obične kokoške, ali ima veoma dugačak, savijen i tanak kljun. Perje joj je tako tanko da liči na dugačke vlasi. Naučno ime ove ptice je Apteryx, što znači “bez krila”; i zaista, na prvi pogled izgleda da kivi uopšte nema krila, kao što i pišu prvi istraživači. Zapravo, ova ptica ima krila, ali su sakrivena ispod perja pa izgledaju tako kratka da se ni onda kad ih ptica razvije ne mogu primetiti. Razumljivo, sa krilima svedenim na obične patrljke kivi ne može da leti; zato se ponaša isključivo kao životinja koja živi na zemlji. Danju se krije u žbunju ili u nekoj rupi u zemlji i izlazi samo noću da lovi mekušce, bube i životinjice kojima se hrani. Upravo noću, dok lovi, oglašava se karakterističnim kiwi_birdkrikom, “ki—-i—-vi”, po čemu je i dobila ime. Način života i oblik tela ove ptice padaju u drugi plan po zanimljivosti ako znamo da je ona poslednji predstavnik većih ptica koje su živele na Zemlji u praistorijsko doba. Njen najslavniji predak je epiornis, ptica visoka tri metra, o kojoj govore drevne legende nekih naroda. Fosilna jaja te ptice, šest puta veća od nojevih jaja, pronađena su pre nekoliko decenija na Madagaskaru. Ptica kivi se nalazi pod strogom zaštitom da ne bi bila istrebljena. To je jedina ptica koja odiše prijatnim mirisom.

Lopovi u našoj kući

Veliki muzičar Rosini je u jednoj svojoj čuvenoj operi ovekovečio najkarakterističniju osobinu svrake. Svraka je kradljivica, to je opšte poznato, ali zašto je kradljivica, možda nikad nećemo saznati. Naročito voli predmete koji sijaju i blistaju: čim ih se dočepa, držeći ih čvrsto u kljunu, odnese ih na neko drvo i sakrije u pukotine, kao i na neka mesta gde se nikad ne bismo nadali. Često i magpie470_470x300njeno gnezdo postaje spremište najrazličitijih predmeta: kašičica, naočara, sitnog novca itd. Kako svraka živi u blizini ljudskih naselja, bezbroj puta joj se pruža prilika da ukrade ono što joj se dopadne. Pošto je ona ptica svaštojed, ima čime da se hrani čak i zimi, pa nije prinuđena da se seli.  Zimi se svrake udružuju u male grupe i lutaju poljem u potrazi za bilo čim što se može svariti. Često je vidimo čak i kako čeprka po goveđoj balegi u kojoj traži nešto čime bi se mogla zasititi. Svraka je u veoma bliskom srodstvu sa vranama, koje su takođe poznate po lukavstvu kao i po štetočinstvu, jer uništavaju useve. Ipak, treba reći da vrana, a naročito gavran, ni približno ne krade koliko svraka. Gavran krade samo da bi se prehranio, a pošto je svaštojed, zadovoljava se svakojakom hranom, od semenja do crva i malih sisara, a ne usteže se ni da čereči leševe. Zbog te njegove navike bije ga zao glas ptice zloslutnice.

Izvor: “Tajni život životinja” – Đuzepe Zanini; Nationalgeographic.com

Srna


Srna je najmanja prvobitna vrsta jelena u srednjoj Evropi. Dužina tela joj je između 95 i 135 cm, a visina između 60 i 90 cm. Teži između 15 i 35 kg, a životni vek u divljini je do 15 godina. Naseljava gotovo čitavu Evropu i umerena područja Azije, na istoku do Mandžurije i Koreje, a dobro se prilagođava životu i u hladnim područjima.

Srne i srndaći su mali, ljupki i nežno građeni jeleni sa lepim glavama i dugim ušima. Većinu vremena tokom godine žive kao samotanjaci ili u malim grupama do deset životinja i pare se posle uzbudljive igre u vreme rikanja, pošto mužjak hvata ženku u krug. Srne i srndaći najčešće idu da traže hranu rano ujutro ili u večernjim satima; onda šetaju šumskim predelima, poljima ili vlažnim predelima, četinarskim šumama ili močvarnim rastinjem. Prilikom opasnosti, ove plašljive životinje istežu glavu, zure u smeru šuma i okreću u istom smeru uši da brže i bolje registruju sumnjive zvukove. Samo srndać ima rogove koje svake godine odbacuje i do sledeće godine mu izrastaju novi. Svoje rogove, poput vila, koristi u borbi sa konkurentima kao oštro oružje. Svih šest rožića se razvija posle dve godine. Rogovi su tokom rasta prekriveni dlakavim slojem mahovine, a njihova prokrvljenost pomaže pri razvoju. U rano proleće mahovina se suši i srndać je struže sa rogova o koru drveta. Ovaj postupak se zove “struganje”. U jesen odbacuje rogove. Letnja dlaka srne je jako crveno-braon sa vidljivim crnim prugama uz uglove usta i između nosa. Letnja dlaka raste kod srna na proleće i menja se u septembru ili oktobru, kada im izrasta zimska dlaka. Zimska dlaka je sivobraon, kovrdžava i deblja od letnje, po stomaku je svetlija. Puno odraslih životinja ima belu šaru na vratu.

Srndać i srna se hrane rano ujutru ili u večernjim satima travom, biljkama i izdancima. Hranu nameštaju između donjih sekutića i tvrdih zuba na prednjoj gornjoj usni i kidaju je. Kada s jeseni ima malo trave, jedu i oraščiće i plodove. Zimi jedu žir i poljske useve. Na proleće ponovo imaju dovoljno zelene trave i hrane se uglavnom njom. U proleće vole da jedu i mlade izdanke drveća, čemu se šumari ne raduju. U vreme rike i skotnosti, srne skoro ceo dan samo jedu, kao i srndać pošto mu rastu novi rogovi i treba mu puno hrane kako bi rogovi mogli da postanu tvrdi i jaki. Srne i srndaći žive blizu ljudi i vole da se hrane poljskim usevima. U nekim oblastima Evrope svoje navike u ishrani prilagodili su ljudima. Svejedno, i dalje su vrlo oprezni i pregledaju svako okruženje u kome se zadržavaju. Ljudi ih ne progone pošto nisu opasne životinje, ali prave štetu na poljima.

Mlada srna iznad kopita ima žlezde iz kojih u julu ili avgustu ispušta tečne izlučevine koje ostaju na zemlji i na taj način obznanjuje svoju spremnost za parenje. Na proleće srndaći prave svoju teritoriju koju vatreno brane od konkurenata. Izbegavaju konkurente i pokušavaju da namame ženke bez mladunaca na svoju teritoriju. Srndać takođe obeležava svoju teritoriju urinom, iako ga to ne štiti od borbi sa suparnicima. Dva mužjaka započinju borbu tako što se približe jedan drugom spuštenih glava i zalete se rogovima. Kada se zapletu rogovima, dešava se da se teško odvoje ili da ih polome. Srndać je polno zreo sa 14 meseci, dok je srna polno zrela sa 1-2 godine starosti. Rano leti srndać napušta svoju teritoriju, traži trag mlade srne i prati je. Zatim je juri po livadama i poljima dok se oboje ne zaustave. Srndać nežno diše i ponekad mu srna odgovori na isti način. Zatim se pare i srndać ostaje nekoliko dana u blizini srne i svuda je prati. Srna je jedini kopitar kod koga se jajna ćelija sa zakašnjenjem usadi u zid materice. Razvoj jajašca počinje tek u decembru i zato srna okoti mlade tek naredne godine u periodu od aprila do jula. Skotnost traje oko 294 dana. Tek posle isteka tog vremena ona okoti najčešće dva mladunčeta, ponekad jednog, izuzetno tri. Pre koćenja se povuče u gustu šumu i rađa mladunce koji su u početku skriveni, a posle pet dana počinju da prate majku. Ona ih doji nekoliko meseci.

Da li ste znali?

  • Kada srndać u vreme rike prati srnu, trčkara u uskim krugovima koje zoolozi nazivaju “krugovi veštica”.
  • Jelene su 1730. godine u Engleskoj i Velsu istrebili preteranim lovom. Devedesetih godina 18. veka ponovo su ih naselili u tim oblastima. Doveli su ih iz Škotske. Posle toga su se veoma namnožili i njihova populacija je stabilna.
  • Srne su glavna hrana risova. Ova divlja mačka uhvaćenoj srni prvo odgriza glavu i odvaja je od tela, a tek posle toga prelazi na ostale delove tela.

Crvena lisica


Crvena lisica je bliži srodnik psa. Ima raskošan rep, obrastao gustim dlakama. Ona lovi noću u područjima seoskih naselja, ali je sve češće srećemo i na periferiji gradova. Vekovima su lovili i ubijali lisice, postavljali im klopke i zamke, no uprkos tome one su još uvek brojna vrsta. Tajna njihovog preživljavanja je u tome što se prilagođavaju skoro svakoj sredini. Mužjak crvene lisice je dužine oko 112 cm a teži do 11 kg, dok je ženka crvene lisice dugačka oko 108 cm, a teška oko 6 kg. Životni vek je obično 18 meseci do 4 godine, dok lisice u zatočeništvu mogu živeti i do 14 godina. Crvene lisice možemo naći širom sveta, u najraznovrsnijim sredinama, uključujući šume, pašnjake, planine, pustinje, ali se mogu naći i na farmama, gradskim i prigradskim naseljima. Prvobitno stanište joj je u Severnoj Americi, Evropi i Aziji, a sredinom 19. veka je preneta i u Australiju. Teritorija jedne lisice se prostire na 10 ha u naseljenim mestima, a u prirodi i do 2000 ha. Zahvaljujući svojoj neverovatnoj snalažljivosti, lisica već dugo ima reputaciju inteligentne i lukave životinje.

Crvene lisice su veoma dobro prilagođene za noćni lov i obično love same. Njihove oči su posebno prilagođene tako da one dobro vide i noću. Iza svetlosno osetljivog sloja u oku nalazi se još jedan sloj, takozvani “tapetum lucidum”. Taj sloj odbija svetlost i time omogućava dvostruko pojačanje inteziteta slike koju lisica vidi. Izuzetno razvijeno čulo sluha omogućava lisici da brzo uđe u trag svom plenu. Ona ima tako prilagođen sluh da čuje i nisko-frekventne zvuke. Lisica može da čuje miša koji trči kroz travu (čuje šum mišjih dlaka), kao i kišnu glistu dok se uvija na zemlji. Lisice se uglavnom hrane glodarima, zečevima, pticama i ostalim sitnim životinjama, ali hrana lisice najviše zavisi od okoline u kojoj živi. Ukoliko živi u blizini mora, ona se hrani jajima i mladuncima galeba, dok u šumi lovi manje glodare i zečeve, ali može jesti i voće i povrće. Sve lisice jedu kišne gliste kojih ima u svim životnim sredinama. Ako živi u blizini naseljenog mesta, lisica će hranu nalaziti i kopanjem po kanti za đubre ili će se zadovoljiti hranom za kućne ljubimce.

Kao i mačkama, i lisicama njihov gust rep služi kao balans pri kretanju, ali to nije jedina njegova funkcija. Lisica koristi svoj debeo rep kako bi se pokrila i ugrejala kada je hladno vreme, ali i za davanje signala u komunikaciji sa drugim lisicama. Lisice komuniciraju međusobno i na taj način što ostavljaju urin blizu drveća i kamenja kako bi obavestile ostale o svom prisustvu.

Kada nije vreme parenja, lisica i lisac žive samotnjačkim životom. Lisica najveći deo dana provede u svojoj jazbini, ili leži u njenoj blizini. Lisice se obično pare zimi, a trajanje bremenistosti je od 53 do 63 dana. Pošto im je životni vek kratak, lisice mogu da se okote dva do tri puta u toku života, dok lisac može da oplodi ženku samo jednom. U odgajanju mladunaca povremeno učestvuje i ženka koja u tom periodu nema mladunaca, ili ženka koja je rođena u prethodnom leglu. Ove “tetke” tako stiču dragocena iskustva koja će im koristiti prilikom odgoja vlastitih mladunaca, kada sledeće godine i same postanu skotne. Lisica može da se pari i sa više mužjaka. Kratko vreme pre nego što se okoti lisica ne pušta lisca u jazbinu. Kada se lisica okoti, ona dozvoljava ulaz samo mužjaku koga je izabrala i koji joj pribavlja hranu. Lisica može okotiti od dva pa do čak 12 mladunaca (najčešće 4-5). Kada se rode, oni su braon ili sivkaste boje. Novo, crveno krzno se obično javlja krajem prvog meseca života, mada neke lisice mogu da imaju i krzno zlatne, crvenkasto-braon, srebrnkaste ili čak crne boje. Mladunci otvore oči posle dve nedelje, a posle četiri nedelje prvi put napuštaju jazbinu. Mladunci su vrlo živahni i radoznali i brzo rastu. Već u septembru dostiži težinu kao i odrasle životinje. I mužjak i ženka brinu o mladima tokom leta, sve dok mladunci nisu dovoljno stasali i zreli da se brinu sami o sebi (na jesen). Vrlo brzo razvijaju sposobnost za samostalan lov, pa napuštaju jazbinu i kreću u potragu za vlastitim lovištima. Veliki broj mladunaca ugine pre nego što napuni deset meseci.

Ljudi vekovima love lisice zbog njihovog prekrasnog krzna. U Engleskoj ih love uz pomoć posebno dresiranih pasa. Surovost ovog načina lova izaziva zgražavanje velikog broja ljudi. Lisice mogu da prenesu virus besnila. Ako besna lisica ujedom prenese besnilo na psa, ono se može preneti i na čoveka. Besnilo je opasna bolest koja može da izazove i smrt. Besnilo još nije iskorenjeno, iako ljudi već dugo vremena proganjaju crvene lisice, uništavaju njihove jazbine i uvode druge mere za njihovo suzbijanje, kao što je vakcinacija lisica i pasa lutalica.

Da li ste znali?

  • Lisice imaju “brkove” i na njušci i na nogama. To su u oba slučaja dlake koje su osetljive na dodir i služe za orijentaciju.
  • Mlade lisice imaju kratke njuške i po rođenju liče na mladunce psa.
  • Pored tipične crvene lisice, kod nas žive i varijeteti sa crnom prugom na leđima, zatim smeđa lisica sa tamnim vratom, stomakom i delovima ramena i svetlija, brezova lisica.
  • Oči lisice svetle zeleno, kada ih noću osvetlimo.
  • Lisica ne žvaće hranu. Ona zubima iskida meso na manje komade.

10 najpopularnijih vrsta mačaka


Iako se kod nas ljudi najčešće odlučuju da udome “običnu”, domaću odnosno kućnu mačku, postoje ljubitelji koji žele da znaju šta mogu da očekuju od svog ljubimca, odnosno odlučuju se za mačku sa pedigreom. Takođe, rasne mačke ljudi biraju prema svom karakteru, slobodnom vremenu (da li negovanje mačke zahteva više ili manje vremena), ali i prema izgledu. Na ovoj listi se nalaze mace koje ljudi najviše vole i za koje se najčešće odlučuju.

1. Persijska mačka – ovo je već dugo jedna od najpopularnijih vrsta mačaka. Ove dugodlake mačke vuku korene iz Irana, generalno se opisuju kao tihe životinje, dobre su za život u stanu, odane su i verne ali je neophodno da se njihova dlaka češlja i neguje svakog dana. Veoma su nežne i vole da im se posvećuje dosta pažnje, a ponekad odaberu omiljenog člana porodice i samo njega slušaju i vole da mu sede u krilu.

2. Mejn Kun (u prevodu rakun iz Mejna) – ova mačka drži drugo mesto po popularnosti u Americi još od 1992. godine, odmah iza Persijske. Veoma su inteligentne, razigrane i energične. Ovu mačku zovu još i nežni div jer može da dostigne težinu i do 11 kg, ali je uprkos tome veoma nežna i dobroćudna. Jako se dobro uklapaju u porodice sa dmaine-coonecom, a slažu se dobro čak i sa psima. Veoma su spretne i dovitljive, pa su tako sposobne da vrlo lako dohvate hranu prednjim šapama (poput rakuna) i na vrlo nepristupačnim mestima. Imaju običaj da ubacuju svoje igračke u čašu ili posudu sa vodom, a umeju svojim šapama i da otvaraju vrata. Veoma su živahne i radoznale mačke. Imaju neobuzdanu potrebu da istražuju teritoriju i zato bi trebalo omogućiti im svakodnevne aktivnosti. Ovo su prilično izdržljive mačke, ali mogu dobiti oboljenja kao što su displazija kuka, policistični bubrezi i hipertrofična kardiomiopatija. Iako ima dugo krzno kao Persijska mačka, dovoljno je negovati ga i jednom nedeljno.

3. Egzotična kratkodlaka mačka – kratkodlaka verzija persijske mačke, još jedna nežna mačka željna vaše pažnje, ne voli da ostaje dugo sama, a redovno negovanje krzna i čišćenje očiju se podrazumeva. Ovo je relativno nova vrsta i ne nalazi se tako često. Sve varijante boje krzna i očiju koje su dozvoljene kod persijskih mačaka, dopuštene su i kod egzotičnih. Ima dobar temperament, mirna je, znatiželjna, razigrana i voli dosta da se igra; uglavnom su slične karakteristike kao i kod persijske mačke. Ne vole previše da ostaju same i često se veoma vežu za svoje vlasnike. Kasno sazrevaju i ostaju razigrane čak i u starosti.

4. Sijamska mačka – prave galamdžijka među mačkama, vodi poreklo iz Sijama (današnji Tajland), gde je poštovana u budističkim hramovima, kao i na dvoru sijamskog kralja. U Evropu stiže u drugoj polovini 19. veka, a u Ameriku početkom 20. veka. Veoma su glasne, zvuče kao beba koja plače i umeju da budu izuzetno otvorene i zahtevne, te ne može baš svako da živi sa njima. U stanju su da satima “vode razgovore” sa vama ili pak same sa sobom. Razlozi za te višesatne razgovore mogu biti različiti: glad, nedostatak pažnje ili bilo šta drugo što je izazvalo njihovo negodovanje. Šta god da je razlog njihovog nezadovoljstva, one će vam dati do znanja i to najvišim tonom svog hrapavog glasa. Izuzetno su živahne i privržene, aktivne, energične, društvene, znatiželjne i pričljive. Mogu živeti između 18 i 20 godina. Imaju veoma snažan karakter i njihovo prisustvo u kući se uvek oseća. Nekada znaju da se ponašaju agresivno, naročito ukoliko radite nešto što nije po njihovoj volji ili ne radite ono što bi one želele. Vole pažnju i društvo, pa nije preporučljivo da ih dugo ostavljate same. Dobro se slažu sa drugim mačkama, ali i sa psima. Veoma su inteligentne i mogu da nauče dosta trikova. Obično se vežu za jednu osobu i pružaju joj ogromnu količinu ljubavi. Sijamske mačke imaju kratko, svilenkasto krzno bez poddlake, pa je njegovo održavanje vrlo jednostavno i lako.

5. Abisinska mačka je vrsta mačke za koju se pretpostavlja da je najstarija rasa koja je pripitomljena i da je potomak svete egipatske mačke. Prvi primerci ove rase stigli su u Evropu oko 1800. godine iz Abisinije, po čemu je i dobila ime. Ovo je vrlo temperamentna, inteligentna, radoznala, pristupačna i umiljata mačka. Kao i druge mačke, ni ona ne voli da ostaje dugo sama, voli društvo čoveka i različitih životinja. Mačka je vrlo dominantna, ali ne u pogledu da drugima nameće svoju volju, nego zna druge da animira da se njom bave ili da rade ono što ona u momentu želi. Svako ko je ima tvrdi da je neodoljiva, a kada može slobodno da se kreće onda je najsrećnija. Veoma je aktivna, pa bi bilo dobro da joj nađete neku zanimaciju da ne bi postala destruktivna. Kratkodlako krzno ne zahteva previše nege i lako ga je održavati.

6. Ragdol (Ragdoll) je mišićava, krupna dugodlaka mačka koja obožava da sedi u krilu – ona je poznata po tome što se potpuno opusti i njeno telo omlitavi kada je podignete (kao krpena lutka – ragdoll). Ovo je mačka veoma blage naravi, razigrana i ne previše zahtevna. Teži između 10 i 20 kg, ali je uprkos tome veoma nežna i ljupka. Ova mačka ne bi trebalo da bude napolju bez nadzora jer neće znati da se odbrani ako je napadne neka druga životinja pošto nije rođeni lovac, a ni borac, tj. najviše vremena bi trebalo da provodi unutra. Ne zahteva preterano održavanje i vrlo lako se dresira. Ragdoll je odličan ljubimac posebno ako želite prijateljski raspoloženo i nežno društvo koje će biti umiljato prema svima u vašem domu, pa čak i gostima.

7. Birman (Birmanska mačka, Burmanska mačka) – ako želite mačku koja će po karakteru ličiti na psa, onda je ovo pravi izbor. Ovo je veoma druželjubiva mačka, veoma blage naravi i izuzetno inteligentna. Izgleda kao dugodlaka verzija sijamske mačke, ima izrazito plave oči i upečatljive bele šape. Voli da komunicira sa ljudima, ali na mnogo tiši način za razliku od Sijamske mačke. Voli dosta da se igra i da uči raznorazne trikove. Veoma voli društvo, pa se vrlo dobro snalazi u društvu sa drugim životinjama. Ovo nije mačka koja voli da se pentra po vašim policama i da se kači za zavese, tako da ćete je načešće naći na zemlji tj. podu. Krzno zahteva minimalnu negu. Imaju težnju ka gojenju pa povedite računa o njihovoj ishrani.

8. Američka kratkodlaka mačka je veoma izdržljiva, rođeni lovac, dobrog je zdravlja i poprilično tiha životinja. Ovo je prava porodična mačka i veoma je dobra sa decom. Vole da se igraju, kako svojim igračkama, tako i sa svim članovima porodice. Nije im potrebna preterana nega (četkanje 1-2 nedeljno) i veoma dugo žive, do 20 godina. Veoma liči na našu domaću mačku, ali se ipak razlikuje po određenim pojedinostima.

9. Orijentalna mačka i po izgledu i po karakteru veoma podseća na Sijamsku mačku, ali se boja njenog krzna javlja u oko 300 različitih nijansi, a takođe mogu biti kratkodlake ili dugodlake. Temperament veoma podseća na Sijamsku mačku, ali je ova vrsta dosta tiša. Po naravi su društvene, odane, znatiželjne, ‘pričljive’ i zahtevne, potrebno im je mnogo aktivnosti. Uglavnom imaju dug životni vek, premda pojedine pate od naslednih srčanih problema. Kao i Sijamske, i ove mačke su veoma mobilne, stalno su u pokretu. Veoma su znatiželjne. Učestvuju u svemu sto se događa u porodici sa kojom žive. Kontrolišu sve što se donese u kuću, ulaze u kesu da vide šta ste doneli. Ne vole nered i buku, i vrisku dece. Veoma su uredne.

10. Sfinks mačka je prepoznatljiva jer je bezdlaka, tj nema krzno. Sfinks mačke dolaze u raznim kombinacijama boja, a koža im je u onoj boji u kojoj bi bilo krzno kod normalne mačke. Ova vrsta nema brkove, a oko njuške, na ušima i ramenima može se pojaviti naborana koža. Zbog nedostatka dlake, morate da vodite računa da njihovo telo ne izgubi toplotu – zbog toga ih vlasnici često puštaju da se zavuku pod ćebe dok spavaju i na taj način se osećaju prijatno. Sfinks su jako inteligentne i privržene mačke, glasne i “pričljive”. Vole da budu deo porodice i dobro se slažu sa decom i psima, a rado će deliti kuću i sa drugom mačkom, najbolje još jednom iz sfinks vrste. Postoje i vrste mačaka, na primer sijamske, koju sfinks mačke ne podnose. Iako nemaju krzno, veoma je preporučljivo da ih obrišete vlažnim maramicama ili vlažnim sunđerom ako želite da vam nameštaj ostane čist jer se ove mačke prirodno znoje. Imaju veoma brz metabolizam pa im je apetit ogroman – jedu mnogo, nisu izbirljive, ali nema opasnosti da će se ugojiti. Iako nemaju krzno, ove mačke nisu antialergijske pa se ne preporučuju ljudima koji su alergični na mačiju dlaku. Telo joj je veoma osetljivo na sunce pa se preporučuje da joj namažete kremu za sunčanje kada se nalazi napolju i kada je toplo. Kako nemaju dlake na ušima koje bi ih zaštitile od nakupljanja prljavštine, uši je potrebno redovno čistiti vlažnom krpom. Oči nemaju trepavice i često se u uglovima skuplja sluz pa je potrebna dodatna nega, kao i redovna kontrola područja oko kandži.

 

 

Papagaj tigrica


parakeetsPapagaj tigrica je, uz mačku, najzastupljeniji kućni ljubimac na svetu (ako se  izuzme pojedinačan broj ribica). Vodi poreklo iz Australije, gde živi u velikim i bučnim jatima. Kao ljubimci se gaje još od 1800-ih godina i veoma su popularni u svim krajevima sveta.

Papagaj tigrica je mala ptica koja je vrlo živahna, znatiželjna, voli da se igra i istražuje svoje okruženje. Vole da budu u društvu ljudi, ali su i vrlo nezavisne ptice, pa su tako veoma dobar izbor za sve ljude koji prvi put uzimaju papagaja. Zbog svoje male veličine, odličan su izbor za malu decu i ljude koji nemaju mnogo vremena da posvete negovanju svog ljubimca. Lako je čistiti za njima, njihova hrana ne košta mnogo, a lako se mogu držati čak i u malom stanu. Uprkos svojoj veličini, tigrice su inteligentne i imaju izraženu ličnost. Često reaguju na zvižduke i razgovor, a vlasnici neretko nauče svoje papagaje i da progovore po koju reč. Ukoliko im poklonite puno pažnje i strpljenja, lako će se pripitomiti. Životni vek im traje između 10 i 14 godina. Tigrice su izuzetno socijalna bića i trebalo bi da ih držite najmanje u paru.

U divljini, perje tigrice je prugasto zeleno i žuto sa tamno zelenim perjem na krilima koje se naročito primećuje dok lete. Dugogodišnjim uzgojem, međutim, dobijene su i mnoge druge boje, gotovo sve boje duge. Kod tigrica je zastupljen dimorfizam, tj. pol ptice razlikujemo po koloritu. Pol tigrica određuje se prema boji kože oko nozdrva: kod mužjaka je plave boje, a kod ženki varira od belkaste i ružičaste do smeđe boje.

Tigrice vole prostrane kaveze u kojima mogu slobodno da rašire krila (min. 40 x 40 x 30 cm). Za svaku dodatnu pticu, potreban je još 1,5 puta veći kavez.
Papagajima treba staviti nekoliko prečki (grana), igračke, hranilicu i pojilicu. Omogućite svojoj tigrici mnogo igračaka: merdevine, zvonca, ljuljačke… Kavez ne sme da bude na promaji. Tigrica bi  trebalo dnevno da nekoliko sati slobodno leti van kaveza. U svakom slučaju,  proverite da li su prozori i vrata zatvoreni. Za pranje kaveza nemojte koristiti deterdžente, nego vruću vodu ili posebna sredstva namenjena za dezinfekciju kaveza. Tigrice obožavaju da se kupaju ili tuširaju pa im svakako priuštite kupanje u posudici s mlakom vodom ili prskanje prskalicom za cveće (neke više vole hladniju vodu pa isprobajte oba načina).

Uprkos uopštenom mišljenju, samo semenke nisu dovoljne za ishranu. Pored njih, treba dodati i sezonsko voće i povrće koje sadrži dosta vitamina, naročito grožđe, jabuke i “zeleniš”, kao i minerale i sipinu kost.

Ovo su u suštini zdrave ptice, normalno je da su oči širom otvorene i da nisu suzne, da je perje čisto i uredno, da nema promene u boji i konzistenciji izmeta, da ima čiste i suve nozdrve. Kandže nisu predugačke, ne treba da ima nikakvih vidljivih otoka i treba da ima dobar apetit. Sve suprotno od ovoga ukazuje da papagaj ima problem i treba se što pre obratiti veterinaru.

Izvor: pet-centar.rs i birds.about.com

Veliki crveni kengur


Crveni kenguri su najveći torbari na svetu. U stojećem stavu, mužjak velikog crvenog kengura je visok kao i odrastao čovek. To je jedini kengur koji ima krzno crvenkaste boje. Crveni kenguri imaju veoma snažne noge i mogu dostići velike brzine – preko 56 km na čas. Pri jednom skoku mogu premostiti dužinu od oko 8 metara (po nekim podacima, njegov najduži skok može da bude i do 12 metara) i skoče u vis oko 1.8 metara. Kenguri su pandan jelenima i antilopama koje žive u drugim delovima sveta. Biljojedi su, hrane se travom i žive u suvim pustinjama Australije. Dužina tela im je do 1.6 m, a dužina repa oko 1 m. Mužjaci teže oko 90 kg, dok su ženke znatno lakše – oko 30 kg. Prosečan životni vek u divljini im je 12-18 godina, dok u zoološkim vrtovima mogu živeti i do 25 godina. Žive na velikom području, obično u krdima koja mogu brojati od po sto i više jedinki. Australijanci su ova krda nazvali “mobs” – bande. U svakom krdu je bar po jedan mužjak. Ako ih je u krdu više, onda se za vodeći položaj bore tako što jedan drugoga šutiraju zadnjim red-kangaroo_640x480nogama. Jednim udarcem snažnih zadnjih nogu, na kojima su oštre kandže, kengur može da raspara stomak čoveku ili psu. Ovo je razlog što na koži stomaka kengur ima posebno debelu kožu koja ga štiti u međusobnim dvobojima. Veliki crveni kenguri su aktivni uglavnom noću, dok se danju zadržavaju u senci drveća ili grmlja. Često se dešava da kenguri kopaju plitka udubljenja na mestima u hladovini kako bi se u njima sakrili od vrućine. Kengur je dobro prilagođen životu u suvim krajevima. U periodu kada je najtoplije, on se praktično ne kreće. Na skoro golim prednjim šapama ima krvne sudove pod kožom, što omogućava brže hlađenje tela. Kada su velike vrućine on isteže prednje ekstremitete i pomera ih, da bi se oslobodio viška toplote. Učinak hlađenja povećava i time što pljuvačkom liže svoje šape. Zbog snažnih mišića i jakih tetiva na zadnjim ekstremitetima, kengur se sa lakoćom odbacuje od zemlje. Dok su mužjaci crvenog kengura veoma snažni i veliki (zovu ih još i “jarci” i “balavci”), ženke su manje, svetlije i brže od mužjaka. Ženke (i mladunci) imaju krzno plavo-sive boje i Australijanci ih često nazivaju “plavim zečicama” i “plavim letačicama”. Vodeći mužjak u krdu se pari sa svim ženkama. One su spremne za razmnožavanje tokom čitave godine. Vreme bremenitosti je vrlo kratko, oko 33 dana. Kada mladunče dođe na svet, teško je uglavnom samo jedan gram. Iako nedovoljno razvijeno, prednje noge već ima dovoljno jake, pa se može uspuzati po majčinom stomaku i uvući u torbu. Pri tome mu pomaže putić koji majka označi ližući kožu svog stomaka. Ženka je sposobna da rađa neprekidno. Dva dana nakon što se okotila, ženka je već spremna za parenje. U povoljnim uslovima, u roku od dve godine, može da uzgoji čak i tri mladunca. Dok se u njenoj materici nalazi oplođen zametak, u torbi se razvija tek rođeno mladunče, a drugo odraslije se u torbu vraća samo da sisa majčino mleko. Torba se oslanja na karlične kosti, a oko ulaza u torbu se nalazi mišić koji grčenjem onemogućava da mladunče ispadne iz torbe. Nago mladunče u torbi majke odmah nađe bradavicu dojke od koje se ne odvaja narednih 70 dana. Kada mladunče dostigne starost od 5 meseci, prvi put promoli glavu iz torbe. Mladunče napušta torbu majke između 6. i 11. meseca života. Pri napuštanju torbe je težak oko 3.5 kg, ali sisa do starosti od godinu dana.

kangaroo-pictureVeliki crveni kengur se hrani travom i lišćem grmlja. Za razliku od sivog kengura koji popase sve, uključujući i koren biljaka, crveni kengur ostavlja samo koren. I pored toga što crveni kenguri naseljavaju najsuvlje predele u unutrašnjosti Australije, najčešće ih srećemo uz izvore vode, bilo prirodne ili veštačke, gde je rastinje znatno bujnije. U potrazi za krajevima sa vodom, crveni kenguri mogu da pređu veoma velika rastojanja.

Još od vremena kada su počeli da žive na istom prostoru, ljudi kengure love zbog mesa i kože. Prvo su to bili Aboridžini, a zatim i evropski doseljenici. Crveni kenguri imaju vrlo malo prirodnih neprijatelja. Danas kenguri najviše smetaju uzgajivačima krava i ovaca, posebno u doba kada nestane vode i paše za njihova stada. Područja na kojima su ljudi za svoja stada izgradili veštačke izvore vode često koriste i kenguri, bez obzira na to što mogu dugo da izdrže bez vode. Kenguri su dobri skakači, tako da za njih uobičajena visina ograde nije nikakva prepreka. To je uglavnom razlog što ih australijski farmeri smatraju neprijateljima, pa pucaju na njih, postavljaju im zamke i otrovne mamce.

Borbeni orao


Borbeni orao je najveći afrički orao sa ćubom i tamnosivim perjem. Plen uočava visoko iz vazduha ili leti nisko iznad tla u potrazi za njim. Plen ubija svojim snažnim kandžama, odnosi ga na sigurno mesto, gde ga zatim pojede. Uprkos svojoj veličini i snazi, on je plaha ptica i izbegava dodir sa ljudima. Mužjak teži oko 3.5 kg a ženke između 5.9 i 6.2 kg. Ženka je veća i snažnija od mužjaka, ima više pega na trbuhu i veći raspon krila. Dugački su između 72 i 96 cm, a raspon krila je oko 2.5 metra. Životni vek je oko 50 godina.

Borbeni orao živi u Africi u predelima južno od Sahare. Izbegava suviše gusto pošumljene krajeve i gnezdi se u otvorenim savanama sa umereno šumovitim predelima. To su predeli koji mu pružaju dobre mogućnosti za lov. Mestimično se pojavljuje i u polupustinjama. Borbeni orao može satima da jedri na nebu i kružeći visoko iznad tla motriri plen. Pritom leti tako visoko da ga je teško videti, a kada primeti žrtvu, spušta se na nju u obrušavajućem letu.

Borbeni orao lovi čitav niz životinja. Posebnu sklonost ima prema pticama iz reda kokoški, ali će uloviti i mladu impalu i šakale. Ovaj orao se hrani zmijama, gušterima i manjim sisarima, na primer pećinarima i merkatima. Pošto se stalno povećava broj naselja i farmi, a time i broj domaćih životinja, borbeni orao lovi i mlade jaganjce, jariće i piliće. To je uglavnom razlog zašto ga ljudi love i ubijaju. U potrazi za hranom ovaj orao se diže visoko u vazduh i pretražuje tlo. Ako primeti plen, naglo se obrušava na njega pri čemu krilima reguliše brzinu svog kretanja. Žrtvu ubija kandžama, a onda je odnosi i jede na sigurnom mestu.

Borbeni orao se gnezdi na drveću, visoko u račvama grana ili u zaravnjenim krošnjama. Gnezdo gradi od suvih grana koje uglavnom prikuplja ženka, a samo povremeno joj pomaže i mužjak. Gradnja gnezda po pravilu traje nekoliko nedelja. Kada je gnezdo gotovo, može da bude metar i po široko i pola metra visoko. U gnezdo koje je jednom sagradio, par se vraća svake godine. Ako je potrebno, zajednički ga popravlja, pa se tokom godina može povećati i do dva metra širine i 1.3 metra visine. Gnezdenje u severnim predelima započinje u novembru, a u južnim u julu. Ženka snese samo jedno žućkasto jaje sa smeđim pegama, teško oko  185 grama i leži na njemu šest do sedam nedelja. Kada se mlada ptica izlegne iz jajeta, o njemu se brine mužjak. Kada mladunac poraste i zahteva više hrane, u lov odlaze oba roditelja i zajednički ga hrane. U odnosu na druge ptice, borbenom orlu treba mnogo vremena da se osamostali. Tek kada napuni sto dana mladi orao se odvaži da prvi put poleti. Čak i kada napusti gnezdo, zadržava se u njegovoj blizini. Mnogi mladunci se zadržavaju u gnezdu duže i tako ostaju zaštićeni pred grabljivicama.

Borbeni orao se ne smatra ugroženom vrstom, ali ga ljudi love zbog opasnosti koju predstavlja za stoku. Porast broja ljudskih naselja doprinosi smanjenju populacija ovog orla.

Da li ste znali?

  • Oko je najvažniji čulni organ borbenog orla. Žrtvu može da uoči i sa dva kilometra udaljenosti.
  • Borbeni orao zauzima teritoriju od 125 do 300 kvadratnih kilometara. Udaljenost između pojedinih parova po pravilu iznosi 30 do 40 kilometara, pa je borbeni orao ptica sa najmanjom gustinom naseljenosti.
  • Borbeni orao pri gnezdenju često gradi dva gnezda i koristi ih nizmenično.

Šimpanza


Majmuni pripadaju najvišoj klasi roda sisara, koja se naziva “primati”. Toj klasi pripada i čovek. Svi majmuni su pokriveni dlakom, obično žive na drveću i na vrhovima svih pet prstiju prednjih i zadnjih udova imaju nokte umesto kandži. Sve majmune mogli bismo podeliti u četiri osnovne grupe: majmuni Starog sveta (pravi majmuni, dugorepi majmuni, psetoliki majmuni i dr.); lemuri; majmuni Novog sveta (pauk-majmuni, kapucini, drekavci i drugi) i čovekoliki majmuni u koje spadaju gorile, orangutani, šimpanze i giboni.

Šimpanza je manja od gorile i orangutana, ali je inteligentnija. Među čovekolikim majmunima, šimpanza ima najviše sličnosti sa čovekom. Ovo su najbliži živi čovekovi rođaci i sa njima delimo više od 98% genetskog materijala. Takođe, smatra se da šimpanze i ljudi imaju istog pretka, koji je živeo na Zemlji pre 4-8 miliona godina.

Telo jedne šimpanze, koja je inače bez repa, veoma je slično telu čoveka i najveća je razlika u tome što šimpanza ima trinaest pari rebara, a čovek obično svega dvanaest. Šimpanzina koža boje mesa pokrivena je grubom crnom dlakom koja jedino ne zahvata lice, prste, nožne prste, dlanove i tabane. Kad počne da stari, šimpanza dobija oko usta sede slake, dok joj koža postaje sve tamnija. Palčevi su im postavljeni nasuprot ostalim prstima, tako da šimpanze imaju precizan i snažan stisak šake. Mužjaci imaju velike očnjake. Odrasli u divljini teže između 40 i 65 kg. Mužjaci su i do 160 cm visine, a ženke do 130 cm. U divljini žive oko 45 godina, dok im je život u zoološkim vrtovima i rezervatima nešto duži – oko 50 godina.

Šimpanze žive u manjim grupama u šumama centralne i zapadne Afrike. Iako je uobičajeno da se kreću četvoronoške, koristeći se tabanima i zglobovima šaka, šimpanze mogu da hodaju i uspravno na kraćim razdaljinama. Spretno se hvataju za grane drveća, ali se često kreću i po samom drveću gde ima dosta hrane za njih. Obično spavaju na drveću, gde prave gnezda od lišća. Najveći deo njihove ishrane čine voće i biljke, ali mogu jesti i insekte, jaja i meso, uključujući i lešine životinja. Imaju izuzetno raznchimp-babyovrsnu ishranu koja uključuje više stotina vrsta hrane. Šimpanze su jedne od retkih životinja koje koriste alat kao pomoć pri lovu ili ishrani. Posmatrane su šimpanze u Senegalu kako prave koplja, skidajući granje i koru sa stabla drveta, zašiljujući jedan kraj svojim zubima. Oni oblikuju i koriste improvizovane štapove kako bi izvukli insekte iz svojih skrovišta ili kako bi pronašli larve duboko u drvetu. Takođe koriste i kamenje kako bi razbili orah i pojeli ukusnu hranu iz njega i lišće koje će im pomoći da lakše piju vodu.

Naučnici su ih proučavali i tvrde da šimpanze mogu da stvaraju najmanje dvadeset raznih zvukova, što bi se u neku ruku moglo nazvati “jezikom šimpanzi”. Zanimljivo je da su šimpanze jedini majmuni koji mogu da raspoznaju svoj lik u ogledalu. Smatra se da se vrlo lako prilagođavaju životu u zoološkim vrtovima, a ponekad se toliko sprijatelje sa čuvarima da se deru i pozivaju ih kao razmažena deca.

641c08377ff5972b701979f8c25926e7Ženka može da se pari u bilo koje doba godine. Trudnoća traje osam meseci a ženka po pravilu rađa jedno mladunče, mada je rađanje blizanaca nešto češće nego kod ljudi. Kada se rodi, mladunče je teško oko 2 kg. Mladunče se drži za majčino krzno na trbuhu i penje joj se na leđa sve do druge godine. Dojenje prestaje kada napuni 3.5-4.5 godina, iako mladunče ostaje uz majku i do 10 godina. Ženka rađa na svakih šest do osam godina, osim ako mladunac ranije ugine. Ženke su polno zrele sa 13 godina starosti, dok se mužjaci ne smatraju polno zrelim pre svoje 16. godine.

Iako su šimpanze i ljudi po mnogo čemu srodni, šimpanze su mnogo propatile od strane ljudske ruke. Populacija šimpanza je u poslednjih 50 godina pala sa jednog miliona na manje od 150.000 jedinki. Ovi majmuni se danas smatraju ugroženom vrstom, a i dalje su u opasnosti od lovaca na njihovo meso i ljudi koji uništavaju njihovo prirodno stanište.

Bela ajkula


Beloj ajkuli, belom morskom psu, ljudožderu ili beloj smrti, kako sve nazivaju ovog putnika po svetskim morima, možemo pripisati veliki broj napada na kupače i manje čamce. Ipak, današnji istraživači nas uveravaju kako su ove ajkule strašnije u našoj mašti, nego u realnosti. Od preko sto napada godišnje, trećina, pa čak i polovina, pripisuje se belim ajkulama. Većina njih ipak nije fatalna, a istraživanja nam govore da su ajkule prirodno radoznale, te su se susreti čoveka i ajkule završavali ujedom i puštanjem žrtve, pre nego da je ajkula namenski lovila čoveka da ga pojede. Iako ovo nije veoma utešna razlika, ipak dokazuje da ljudi nisu na standardnom ajkulinom “meniju”.

Bela ajkula je najveći predator-riba na svetu. Dugačka je između 4.6 i 6 metara, a teška oko 2 268 kg i više. Karakterističan je stanovnik okeana i uvrštavamo je među morske životinje koje izazivaju najveći strah. Voli topla ili umereno topla mora i većinu vremena proživi samotnjački na otvorenom moru. Sav svoj život je osuđena na plivanje, jer samo tako krv dobija dovoljno kiseonika. Iako je veći deo tela sive boje, naziv je dobila po belom stomaku. Vešti su plivači, sa snažnim repom koji je gura kroz vodu gde dostiže brzinu i do 24 km/h. Ovi visoko adaptirani predatori imaju oko 300 zuba, oblikovanih kao trakasta testera. Dugi su oko sedam i po santimetara i trouglastog su oblika. Nazubljeni su po rubovima, pa im je zbog toga lakše da zgrabe plen. Poput ostalih morskih pasa, i beli morski pas odlomljene ili slomljene zube zameni novim.  Zubi su poput trakaste testere, stalno rastu i ostaju u čeljusti sve dok nije potrebno da zamene stare ili istupljene. Kada izgubi zub, “traka” se pokrene i pojavi se novi zub.

Ishrana i način lova

Skoro svako živo biće u okeanu može postati žrtva bele ajkule. Ukoliko je plen veći, utoliko je bela ajkula zadovoljnija. Tune, ribe nalik na skuše i sabljarke su njena najomiljenija hrana. Morski lavovi, foke i delfini su za belu ajkulu samo koliko-toliko prihvatljiva užina, iako ih napada ukoliko se za to ukaže prilika. Bela ajkula lovi pojedinačno, iako se ponekad oko mrtvog plena može skupiti i veći broj jedinki. Razlog za to je razlivena krv koja primami sve ostale bele ajkule koje su u blizini. O količini dnevnog obroka bele ajkule nema podataka jer je količina hrane koju mora da pojede zavisna od temperature vode i plena koji joj je u blizini. Pretpostavlja se da bela ajkula proždire novi plen bez obzira na to što je kratko vreme pre toga pojela veću količinu hrane. Međutim, ako je potrebno, može da provede i duži vremenski period bez hrane.

Čulo mirisa je od životnog značaja za belu ajkulu. To je najznačajnije čulo kojim pronalazi plen u vodi. Na vrhu gubice ima hiljade sitnih otvora koji oblikuju važan nervni centar. Zbog svog izuzetno dobro razvijenog njuha, može da nanjuši i najmanje količine krvi u vodi.

Način života

Većina naučnika pretpostavlja da bela ajkula, kada dostigne određenu proporciju između svoje dužine i težine, promeni svoje životne navike. To izgleda kao kad bi životinje koje su bile “zadovoljne” životom uz površinu mora, promenile svoje navike i lovišta i zauvek nestale u dubinama okeana. Tako se pretpostavlja da bela ajkula, isto kao i usnača, pošto dostigne određenu veličinu, promeni pol i umesto mužjaka postane ženka. Možda je ovo način na koji priroda omogućava preživljavanje ograničenom broju jedinki. Tako samo velika i zdrava riba može na svet da donese mladunce i doprinese opstanku vrste. Ajkule koje polažu jaja imaju drugačiji način života. O osobinama bele ajkule tokom parenja zna se jako malo. Poznato je da većinom rađaju žive mladunce i da ženka okoti jedno mladunče.

Bela ajkula i čovek

Pokazalo se da je za veliki broj napada ajkula na čoveka, odgovorna upravo bela ajkula. O tome svedoče duboki tragovi oštrih zuba na rastrgnutim daskama za jedrenje i čamcima. Bela ajkula je omiljeni plen sportskih ribolovaca, koji ovakav ulov smatraju najvećim dostignućem u svojoj ribolovačkoj karijeri. Belu ajkulu prepoznajemo po trouglastom leđnom peraju i snažnom repu u obliku polumeseca. Ove ajkule love uglavnom iz sporta, jer njihovo meso nije naročito ukusno. Meso miriše na urin i lučevinu. Inače, o beloj ajkuli se zna neverovatno malo. Posmatranja bele ajkule u njenoj prirodnoj sredini bila su neuspešna. Bela ajkula je stalno u pokretu, pa ju je nemoguće posmatrati u određenom staništu. U akvarijumu je nemoguće držati ovu vrstu ajkule jer ne može da preživi. To je uglavnom razlog što su se o njoj stvarali mitovi i priče, a pre svega kod sujevernih i lakovernih stanovnika na pacifičkim ostrvima.

Populacije bele ajkule se nalaze u svim svetskim morima. Pošto je samotnjak, koji je pri tom stalno u pokretu, skoro je nemoguće odrediti tačan broj jedinki. Ipak, može se pretpostaviti da ukupna populacija bele ajkule nije brojna. Naučnici se slažu da njihov broj stalno opada, zbog učestalog spotskog ribolova i slučajnog hvatanja u zamke, te one danas predstavljaju ugroženu vrstu.

Da li ste znali?

  • Ugriz bele ajkule ima snagu od nekoliko tona na kvadratni santimetar.
  • Bela ajkula može da namiriše kap krvi u 4.6 miliona litara vode.
  • Pronađeni su veliki okamenjeni zubi koji bi mogli da odgovaraju ajkuli dugoj i 30 metara.
  • Ako bi belu ajkulu vukli kroz vodu u obrnutom pravcu od njenog pravca kretanja, ugušila bi se za par minuta.
  • Neke bele ajkule rađaju žive mladunce, dok neke polažu jaja.
  • Bela ajkula mora da pliva 24 časa dnevno i to brzinom od 3 i po kilometra na sat, da bi dopremila dovoljno kiseonika u svoj krvotok.

Gepard


Gepard je najbrža kopnena životinja na svetu. Sa ubrzanjem koje može da ostavi i mnoge automobile u senci, gepard može da dostigne brzinu od 0 do 96 km/h za samo tri sekunde. Svojom građom koja podseća više na hrta nego na tipične mačke, gepardima je omogućeno da dostižu velike brzine za jako kratko vreme, ali i da u toj brzini prave nagle i vrlo spretne pokrete kada love plen. Iako mogu da dostignu velike brzine, njihovo telo ne može da podnese trčanje na duge staze. Usled intezivnog trčanja, gepardova telesna temperatura može dostići i 41 stepen Celzijusa. Nakon 20-ak minuta, njihovo disanje i temperatura se vraćaju u normalu. Dok jure plen, mogu dostići i 120 km/h. Postizanju ove brzine doprinose i njihove kandže koje ne mogu uvući, te stoga bolje prijanjaju za podlogu. Imaju malu, aerodinamičnu glavu sa krupnim, visoko postavljenim očima, zahvaljujući kojima imaju vidokrug od 210 stepeni. Dug rep im služi za balansiranje pri naglim pokretima u velikoj brzini, a pri samo jednom skoku mogu da obuhvate daljinu od sedam metara, zahvaljujući fleksibilnoj kičmi koja omogućava i prednjim nogama da odskoče dosta daleko. Koliko je njihovo telo adaptirano za postizanje velike brzine, pokazuju i njihove velike nozdrve koje omogućavaju povećani unos kiseonika, i uvećano srce i pluća koji rade zajedno kako bi omogućili efikasno cirkulisanje kiseonika kroz telo. Tokom tipične potere za plenom, broj udisaja se povećava sa 60 na 150 udisaja u minuti.

cheetah-cubs-resting-dune_48289_600x450Gepardi uglavnom naseljavaju područje istočne, jugozapadne i južne Afrike. Najčešće ih nalazimo u savanama i svim područjima koja im omogućavaju prostran pogled, zarad hvatanja plena i postizanje velikih brzina. Gepardi do sada nisu nikad viđeni u šumama ili močvarnim područjima. Njihovo krzno im u ovakvoj sredini omogućava odličnu kamuflažu. Ono je žućkasto-zlatne boje sa izraženim crnim tačkama, obima 2-3 cm. Područje stomaka je belo i bez tačaka. Rep je takođe prekriven tačkama, dok njegov kraj odlikuje 4-6 prstenastih šara. Crne linije, nalik na suze, koje kreću iz njihovih očiju, prolaze po obodima njihove njuške i završavaju se kod usta, odbijaju sunčevu svetlost i tako im omogućavaju bolju preglednost i efikasniji lov. Odrasli gepard teži između 35 i 72 kilograma, dužina glave i tela varira između 110 i 150 cm, dužina repa im je između 66 i 84 cm, a visoki su između 66 i 94 cm. Životni vek u divljini im je između 10 i 12 godina, dok u zoološkim vrtovima žive nešto duže – oko 17 godina.

Pre nego što krene u lov, gepard koristi svoj izuzetno oštar vid kako bi cheetah-hunting-springbok_48291_600x450“skenirao” područje koje ga okružuje i uočio potencijalni plen (najčešće su to antilope, gazele, impale, a ponekad i zebre i zečevi.). Ova velika mačka je dnevni lovac koji se nečujno prikrada i, zahvaljujući svom krznu, neopažano kreće kroz visoku, suvu travu. Kada se ukaže pravi trenutak, gepard kreće da juri svoju žrtvu i obori je na zemlju. Ovakve potere koštaju lovca mnogo energije, pa ova akcija obično traje manje od minut. Ako se lov završi uspešno, gepard odvlači svoj plen na skriveno mesto kako bi ga zaštitio od nasrtljivih životinja koje mu mogu ukrasti plen pre nego što gepard i počne da jede. Potrebno mu je da pije vodu tek na svaka 3-4 dana.

cheetah-mom-and-cub-642816-lwŽenke geparda žive same, osim kad odgajaju mladunce. Retko se zbližavaju sa ostalim gepardima, osim u vreme parenja. Imaju svoje teritorije koje se mogu preklapati sa teritorijama drugih ženki, a to često mogu biti i njihove majke, sestre ili ćerke. Love same, a veličina njihovih teritorija zavisi od količine hrane koja se na toj teritoriji nalazi – kreću se od 34 km2 pa sve do 1500 km2 u nekim delovima Namibije. Mužjaci su više socijalizovani i obično žive u manjim grupama, zvanim “koalicije”. Oko 41 % mužjaka živi samotnjačkim životom, oko 40 % živi u grupi od dva, a oko 19% u grupi od tri geparda. “Koalicija” ima šest puta više šansi da osvoji teritoriju, nego što to ima gepard koji živi sam, iako su studije pokazale da teritoriju zadržavaju otprilike isti vremenski period i grupe i samostalni gepardi – između 4 i 4 i po godine. Za razliku od ženki, čije se teritorije preklapaju sa teritorijama drugih ženki, mužjaci biraju manje teritorije koje brane i zadržavaju samo za sebe – kreću se između 37 i 160 km2.

cheetah-cubs-playing_48288_600x450Ženke dostižu polnu zrelost sa 20-24 meseca, dok su mužjaci polno zreli sa oko 20 meseci života (iako se najčešće ne pare dok ne napune tri godine). Gepardi se mogu pariti u bilo koje doba godine, iako to najčešće čine u toku sušne sezone, kako bi se mladunci rodili i odgajali u toku kišne sezone. Ženka na svet najčešće donosi tri mladunca, otprilike tri meseca nakon oplodnje. Mladunci su, po dolasku na svet, teški između 150 i 300 grama. Majka živi sa mladuncima između godinu i po i dve godine. Prvih 5-6 meseci, mladunci ostaju sakriveni dok majka po potrebi odlazi u lov.  Nakon toga, mladunci uče veštine lova od svoje majke i vežbaju kroz neobavezne igre.

Gepardi su danas ugrožena vrsta – ostalo ih je između 7000 i 10 000, a najviše ih ima u Namibiji, oko 2500. Danas se nalaze u mnogim nacionalnim prakovima i rezervatima, gde se nastoji da se kroz različite vrste oplodnje poveća broj jedinki ove jedinstvene velike mačke.cheetah-mother-cubs-dune_48293_600x450

 

Kraljevski gepard

Za postojanje kraljevskog geparda nije se znalo sve do 1975. godine. U početku se verovalo da je to nova vrsta nastala ukrštanjem leoparda i geparda. Istrazivanjem je utvrđeno da to zapravo nije nova vrsta, već samo mutacija običnog geparda uzrokovana jednim dodatnim genom poznatim kao „tabby gen“. Danas je prava retkking-cheetahost videti kraljevskog geparda. Osnovna razlika između kraljevskog i običnog geparda je u veličini i šarama na krznu. Kraljevski gepard je nešto veći od običnog i tačke na krznu su mu spojene tako da stvaraju pruge. U jednom leglu se mogu naći obični, kao i kraljevski gepardi.

Siva foka


Foke, duge 3.5 metra i teške 315 kilograma, mogu da prežive u ledenim morima zbog debelih naslaga potkožne masti. Čovek bi se tu smrznuo za par sekundi.

Sa svojim velikim očima i mekim krznom, predstavljaju lep prizor na usamljenim obalama. Od obične foke razlikuje se po izduženoj kupastoj njušci. Njihovo aerodinamično telo i snažna peraja čine ih odličnim plivačima. Foke se lako prilagođavaju trenutnoj ponudi riba. Njihove krupne oči sa izbočenom rožnjačom omogućavaju im da dobro vide i u mutnoj vodi. Čulo sluha i mirisa su im neuporedivo važniji u lovu. Čak i slepe foke nemaju nikakvih poteškoća u lovu. Sive foke nemaju ušnu školjku, ali im je zato unutrašnje uho vrlo dobro razvijeno i pomaže im u lovu na ribu. Kada zarone, uho se zatvara da bi sprečilo ulazak vode. Pretpostavlja se da prilikom lova koriste isti sistem kao i delfini za određivanje položaja i veličine ribe (princip eholokacije). Njuška i brkovi su takođe izuzetno osetljivi, tako da odmah osete strujanje vode koje proizvode ribe, bežeći pred njima. U trenutku kada otkriju ribu, foke počinju da je prate i vrlo brzo je ulove, jer su pod vodom spretne i brzo plivaju. Zbog velike količine hemoglobina (crveni pigment koji daje boju krvnim zrncima zaduženim za prenos kiseonika) u krvi, mogu pod vodom da izdrže neprekidno i do 20 minuta. Oglašavaju se dubokom rikom i žive više od 40 godina.

Sive foke provode najveći deo svog života loveći ribu u moru. Povremeno možemo primetiti glavu foke kada izroni na površinu da udahne vazduh. Na kopno izlaze i okupljaju se u grupe kada žele da se odmore i osuše krzno. Na kopnu ih možemo naći i u vreme parenja i brige o mladuncima. Najveći broj foka se odmara na stenovitim ostrvima i možemo im se približiti, da bi ih posmatrali, jedino čamcem. Ponekad leže i na peščanim plažama. Siva foka je posebno mnogobrojna na severu Škotske, Šetlandskim ostrvima, Hebridima i Farskim ostrvima. U srednjoj Evropi ih možemo primetiti na istočnoj obali Nemačke i Poljske.

Period parenja sivih foka je između septembra i decembra. Tada ženke izlaze na kopno i donose mladunce na svet. Ubrzo posle toga, foke se ponovo pare. Zato mužjaci ostaju na kopnu sa svojim ženkama i čuvaju ih od konkurenata. Ženka okoti samo jednog mladunca koga doji 14 do 17 dana. Obala je u to vreme tako natrpana fokama, da majka svoje mladunče štiti od drugih foka, koje u nepažnji mogu da ga pregaze i ubiju. Mladunci dolaze na svet sa belim krznom, koje će za tri nedelje zameniti sivo. Približno u isto vreme ženka prestaje da brine o mladuncu i ponovo se pari. Stariji i iskusniji mužjaci vladaju obalom i prisvajaju najveći broj ženki. Nisu monogamne životinje, tako da se mužjak pari sa svim ženkama na njegovom delu plaže. Posle parenja, ženke napuštaju “bračnu plažu” i odlaze u potragu za hranom. Istovremeno napuštaju mladunce, koji sada moraju da se brinu sami o sebi. Obično ih glad natera da se otisnu u more i krenu u lov.

Foke i čovek

Čovek je hiljadama godina lovio foke. Njihovo krzno je koristio kao odeću, a od masti pravio uljane svetiljke. Za mnoga sela na morskoj obali meso foka je predstavljalo najvažniji deo svakodnevne ishrane. U novije vreme su hvatali mladunce da bi zadovoljili potražnju modne industrije za belim krznom. Danas njihovo krzno više nema tu vrednost, pošto su zaštitnici životinja svet upoznali sa ogromnim mukama ulovljenih životinja. Sive foke svejedno nisu svuda omiljene. Ribari se žale da im foke pojedu ogromne količine lososa i haringi. Naučnici su, naravno, suprotnog mišljenja. Po najnovijim istraživanjima, foke ne mogu da ugroze broj pomenutih riba.

Evropska populacija sive foke je 1982. godine procenjena na 45 000 odraslih jedinki. Zbog ogromnog pomora usled virusnog oboljenja 1988. godine, lov na foke je bio zabranjen. U većini evropskih država su zaštićena vrsta.

Da li ste znali?

  • Naučni naziv sivih foka potiče iz grčkog jezika i u bukvalnom prevodu znači “malo morsko prase”.
  • Keltske legende govore o sirenama sa repom foke , koje plaču za svojom decom i pokušavaju da zavedu mornare i odvuku ih u propast.
  • Naučnici mogu da odrede približnu starost uginulih foka brojanjem obruča na osnovi očnjaka. Ovaj način je sličan brojanju godova kod drveća.
  • Sive foke često izgledaju uplakano, pošto im suze ne otiču po suznom kanalu kao kod čoveka, već teku neposredno iz očiju.

Komodo i leteći zmaj – jedna od najčudnijih stvorenja na svetu


Leteći zmaj

Kako bi pobegli od neprijatelja, privukli partnera ili pronašli hranu, za sićušne Drako ili leteće guštere od suštinskog je značaja da borave na drveću u džunglama Jugoistočne Azije. Za ova stvorenja trčanje po tlu gustih šuma može biti veoma opasno, naročito zbog predatora koji uvek vrebaju. Zbog toga su se ovi gušteri, tokom hiljada godina, adaptirali životnim uslovima i razvili letačke sposobnosti. Ovi, takozvani leteći zmajevi, imaju skup izduženih rebara koje mogu da razvuku i vrate nazad. Između ovih rebara su nabori kože koji su pribijeni uz telo kada nisu u upotrebi, ali kada se razviju, ponašaju se kao krila, omogućavajući tako ovim gušterima da uhvate vetar i jedre uz pomoć njega. Za usmeravanje, gušteri koriste svoje duge, vitke repove, a svaki let može da ih odnese čak i do devet metara.

Drako ili leteći gušteri su dugački oko 20 cm, uključujući rep. Imaju spljošteno telo koje im takođe pomaže pri letenju, a telo im je braonkaste boje. Sa unutrašnje strane, njihova krila su plave boje kod mužjaka, i žute kod ženki. Na dnu vrata imaju i neku vrstu podgušnjaka koja je svetlo-žuta kod mužjaka i plavkasto-siva kod ženki. Mužjacima je veoma stalo do teritorije, pa će iskoristiti svoje letačke sposobnosti da jure neprijatelje i prisvoje dva do tri drveta za sebe. Iako ovi gušteri izbegavaju da se spuste na zemlju, ženke i dalje moraju tu da polažu jaja. Ženka guštera kori7201103160_d303a41ea0_b.img_assist_custom-600x398sti svoj nos kako bi iskopala rupu u zemlji gde će položiti pet jaja, i zatim zatrpava rupu zemljom. Ženka će ostati dole, na zemlji, još 24 časa i strogo čuvati jaja, nakon čega se vraća na drveće i prepušta jaja njihovoj sudbini.

Leteći zmajevi se skoro isključivo hrane mravima i termitima. Naći ćemo ih u šumovitim predelima Bornea i Filipina na istoku, zatim u Jugoistočnoj Aziji i južnoj Indiji.

U ovom video snimku pogledajte kako leti Drako gušter – iako izgleda kao mitsko stvorenje, ovaj pravi leteći zmaj može, kada je ugrožen, da preleti i dužinu od pola fudbalskog terena i da se veoma spretno dočeka na noge.

Otrovni Komodo

Komodo zmajevi nastanjuju indonežanska ostrva Malih Sunda, gde vlada vrlo oštra klima. Ove predele oni nastanjuju već milionima godina, a zapanjujuće je da je njihovo postojanje ljudima poznato tek od pre sto godina. Dosežući dužinu od oko 3 metra i težinu od preko 136 kilograma, Komodo zmajevi su najveći gušteri na svetu. Zbog njihove veličine i zaista zastrašujućeg izgleda, Englezi su im dali naziv „dragon“, što znači „zmaj“. Međutim, neki stručnjaci koji se bave mitologijom smatraju da je moguće da srednjovekovne priče o zmajevima zapravo potiču s ostrva Komodo. Smatraju da su još u davna vremena kineski mornari, sa svojih krstarenja vodama današnje Indonezije, doneli priče o Komodo zmajevima do arapskih trgovaca, i da su oni poslužili kao podloga pričama o zmajevima. Komodo zmajevi imaju dugu, pljosnatu glavu sa zaobljenom njuškom, kožu prekrivenu krljuštima, zaobljene noge i ogroman, mišićav rep. Imaju i dugačak jezik koji stalno uvlače i izvlače, kako bi „osetili“ vazduh ili tlo i prikupili informacije o okolini.

images1214Kao dominantni predator na ostrvima koje naseljava, on će jesti gotovo sve, uključujući strvinu, jelene, svinje, manje guštere, pa čak i bizone i ljude. Kada lovi, Komodo zmaj se oslanja na kamuflažu i strpljenje, leži u zasedi i čeka da napadne plen. Kada se žrtva približi, Komodo iskoči, koristeći svoje snažne noge, izbaci svoje kandže i pomoću svojih oštrih zuba, nalik na ajkulu, raskomada svoj plen. Životinje koje mu pobegnu, mogu se osećati srećno samo na kratko. Zmajeva pljuvačka sadrži preko pedeset vrsta bakterija i, u roku od 24 časa, žrtva obično umre od trovanja krvi. Komodo strpljivo prati plen kilometrima i čeka da smrtonosne bakterije stupe na snagu. Ako i nije još uginula od infekcije, u međuvremenu je dovoljno oslabila da je Komodo bez problema savlada i pojede. Ovaj zmaj može da pojede neverovatnoh 80 % svoje težine u samo jednom obroku. Komodo zmajevi se međusobno bore za plen, ali za razliku od drugih životinja imuni su na vlastite bakterije.

Danas živi između 3000 i 5000 Komodo zmajeva na ostrvima Komodo, Rinka, Gili Montag i Flores. Međutim, nedovoljan broj ženki koje ležu jaja, krivolov, uticaj ljudi i prirodne katastrofe, dovele su do toga da je Komodo zmaj dobio status ugrožene vrste. Tokom prošlog veka stradalo je dosta ljudi od ugriza zmajeva. Deo ljudi koji su preživeli njihov ugriz po pravilu su se izborili sa vrlo teškim oblicima sepse kao posledicom Komodove otrovne pljuvačke.

Planinska zebra


Malobrojne planinske zebre koje danas još žive u prirodi naseljavaju brdovite pustinje južne i jugoistočne Afrike. Ni jedna životinja nema tako karakteristično krzno kao zebra. Pruge na njihovom krznu oblikuju uzorak jedinstven za svaku životinju ponaosob – slično kao otisak prstiju kod ljudi.

Zašto zebre uopšte imaju ovakve šare? Naučnici i dalje nisu sigurni, ali se smatra da im šare služe za određenu vrstu kamuflaže. Njihove pruge mogu otežati predatorima da identifikuju i izdvoje samo jednu životinju u  krdu, a takođe im otežava i utvrđivanje prave udaljenosti u zoru i sumrak. Zbog svoje jedinstvenosti, pruge delimično služe za međusobno prepoznavanje pripadnika istog krda, a takođe se smatra i da ždrebe pomoću njih lakše pronalazi svoju majku. Neki istraživači veruju da prugasti uzorak zebrinog krzna u složenom oku ce-ce muve deluje somatolitički, odnosno da razbija kontraste. Postoje tri vrste zebri, koje se između ostalog, razlikuju i po prugama. Planinska zebra ima vrlo glatko krzno sa uskim prugama i belim stomakom. Pod glavom ima kožni nabor, takozvani podbradak, koji nemaju druge vrste zebri. Grevijeva zebra ima uske, uspravne pruge na čitavom telu izuzev trbuha. Na zadnjem delu tela skreću na gore. Stepska ili obična zebra ima široke i uspravne pruge koje se protežu i preko stomaka. Na zadnjem delu tela su vodoravne.

Planinska zebra je visoka između 1,1 – 1,5 metra, dužina glave i tela joj je oko 2,2 metra a dužina repa 50 cm. Teži između 200 i 450 kg a životni vek joj je oko 28 godina. Osim upadljivog prugastog uzorka krzna, planinska zebra izgleda kao i svaki drugi pripadnik porodice konja. Spretno se penje i skače po strmim stenovitim obroncima i odlično je prilagođena na život u planinskim područjima južne i jugoistočne Afrike. Živi u manjim krdima, često i u mešovitoj zajednici sa nekim vrstama antilopa. Druge životinje često imaju koristi od druženja sa njima jer zebre pomoću svog oštrog sluha i vida vrlo rano primete neprijatelja i upozoravaju ostale.Zebra 1

Krdo planinskih zebri obično sačinjavaju jedan pastuv i jedna do šest kobila i njihovi mladunci. Članovi ovakve porodice su međusobno vrlo povezani i prijateljski raspoloženi. Mladi mužjaci napuštaju krdo u uzrastu od jedne do četiri godine i udružuju se u krda samaca. U određenom trenutku će da preotmu nekoliko kobila i da osnuju sopstveno krdo ili će jednostavno da preuzmu kobile nekog ostarelog i onemoćalog pastuva. Oterani mužjaci zatim žive sami ili u grupama mužjaka.

Kao i svi članovi porodice konja, planinska zebra pase travu i provodi veći deo dana u potrazi za hranom. Dok traži hranu, stalno je na oprezu. Kada nedostaje hrane, jede i koru drveća, lišće, pupoljke i plodove. Svojim oštrim sekutićima kida travu, a kutnjacima vlaknastu hranu pretvara u kašu. Prostori u kojima žive planinske zebre većim delom su vrlo suvi i topli, ali one dobro podnose ove uslove, pa mogu čak i do tri dana da izdrže bez vode. Da bi do nje došle, često moraju da prelaze velike udaljenosti.

Kobila je više puta godišnje sposobna za oplodnju, međutim, do parenja uglavnom dolazi u vreme koje omogućava ždrebetu da dođe na svet za vreme kišnog perioda kada ima trave u izobilju. Pastuv se udvara kobili tako što je gurka po nogama ili njuši i gricka za leđa. Kada se ženka umiri i razmakne noge, time pastuvu daje do znanja da je spremna za parenje. Otprilike godinu dana posle parenja na svet dolazi najčešće samo jedno ždrebe. Ono jedan sat posle rođenja može da stane na noge, a ubrzo zatim i da trči i prati krdo, jer mu jedino ono pruža relativnu zaštitu od napada zveri. Majka prestaje da doji ždrebe u uzrastu od godinu dana. Ono već sa nekoliko nedelja pomalo počinje da jede travu. Mladunci oba pola ostaju u krdu oko dve godine, a zatim pastuv otera mlade mužjake. Poneke mlade kobile u isto vreme takođe napuštaju krdo, jer ih privuče neki mladi pastuv koji osniva sopstveno krdo.

Planinska zebra i čovek

Za bele doseljenike, zebre su predstavljale štetočine jer su se zadržavale na pašnjacima njihove stoke. Ubijali su ih u velikom broju, a za svaki odsečeni rep se dobijala i novčana nagrada. Znatiželjne zebre su za lovce bile lake mete jer su se bez straha približavale na puškomet. Kapska planinska zebra je na taj način skoro potpuno istrebljena. Poslednjih 27 primeraka je 1913. godine našlo utočište u Nacionalnom parku u blizini Kradoka u Južnoj Africi. Njihov broj je postepeno porastao na 420 životinja. Iako se vrlo teško pripitomljavaju, zebre su omiljene životinje u zoološkim vrtovima i cirkusima.

Da li ste znali?

  • Tri vrste zebri međusobno nisu ništa više u rodu nego sa divljim i pitomim konjima i ostalim pripadnicima porodice Equidae.
  • Zebra 60 – 80 % vremena dnevno provodi u potrazi za hranom.
  • Stepske zebre ne ugrožavaju druge životinje koje pasu travu, kao što je na primer gnu, jer pasu travu u različitim fazama rasta i jedu različite delove biljke.
  • Zebre neguju krzno tako što se često valjaju po blatu. Zajedno sa osušenim blatom kasnije otresaju sa sebe i opale dlake, odumrlu kožu i parazite.

Lemuri


Lemuri su najprimitivniji članovi reda primata, čovekolikih ili antropoidnih majmuna. Oni se danas mogu naći samo na afričkom ostrvu Madagaskaru ili eventualno u obližnjim područjima. Nekada su živeli i u Evropi i Americi, gde su pronađeni njihovi fosilni ostaci. Zbog svoje geografske izolacije, Madagaskar je stanište mnogim neverovatnim životinjama koje se ne mogu naći ni na jednom drugom mestu na Zemlji.

Od svih drugih antropoidnih ili čovekolikih majmuna lemur se razlikuje po tome što ima izduženo lice lisičjeg izgleda i izduženu kandžu umesto nokta na drugom nožnom prstu. Svi lemuri se spretno pužu i veru po drveću, pa su zato i nazvani “verači”. Pošto ne žive dugo kada su zatvoreni, ne mogu se naći često po zoološkim vrtovima.

Lemuri se hrane mešovitom hranom: voćem, semenjem, insektima, ptičjim jajima, pa čak i mesom. Neke njihove vrste aktivne su isključivo danju i njih smatramo dnevnim životinjama, dok drugoj vrsti pripadaju noćne životinje.

Latinska reč lemures znači duh. Narod sa Madagaskara tradicionalno povezuje ove primate sa duhovima zato što su veoma često aktivni noću, a možda i zbog njihovih pomalo jezivih, krupnih očiju.

Ima više vrsta lemura, od kojih su neke posebno interesantne. Jedna zanimljiva vrsta, na primer, ima toliko pokretljiv vrat da može okrenuti glavu potpuno u pravcu leđa i tako mirno osmatrati, a da pri tome uopšte ne pokreće trup! Veći primerci lemura nalaze se na Madagaskaru i poznati su pod imenom “sifika”: svetlih su boja, uglavnom beli sa crnim, crvenim ili mrkim pegama. Između jednog dela ruke i tela imaju pokožicu, koja im verovatno pomaže kada u dugim skokovima preleću sa jednog drveta na drugo. Druga grupa, nazvana “pravi lemuri”, živi takođe na Madagaskaru i ima trinaest vrsta. Njih krasi dugačak rep čije boje mogu da budu veoma različite.

Prstenastorepi lemur

Kod prepoznavanja ovog lemura ne možete pogrešiti. Njega odlikuje dug, živo prugasti, crno-beli rep. Oni vrlo spretno koriste svoje ruke i stopala kako bi se kretali kroz drveće, ali ne mogu da se uhvate svojim repom za grane kao što to rade ostali primati. Dosta vremena provode na zemlji, što je neuobičajeno za njihovu vrstu pošto znamo da većina lemura najviše vremena provodi u krošnji drveća. Najviše su u potrazi za voćem, koje čini većinu njihove ishrane, ali takođe jedu i lišće, cvetove, koru drveta i biljni sok. Njihove žlezde imaju veoma snažan miris i oni ga koriste kao određeni vid komunikacije, pa čak i kao neku vrstu oružja. Lemuri obeležavaju svoju teritoriju mirisom i na taj način obaveštavaju o svom prisustu sve koji taj miris mogu da osete. Tokom sezone parenja, mužjaci lemura se bore za dominaciju tako što ispuštaju neugodne mirise i na taj način pokušavaju da oteraju protivnika. Oni u vazduhu mašu svojim dugačkim repovima koji luče neugodne mirise i tako određuju koja je životinja moćnija.

Prstenastorepi lemuri žive i kreću se u grupama koje mogu brojati od 6 do 30 jedinki, a najčešće oko 17. U okviru grupe se nalaze oba pola, ali je ženski pol dominantan i odlučuje o svemu. Ova vrsta lemura je ugrožena vrsta, najviše zbog nestajanja retkih vrsta šuma koje njima pogoduju. U divljini je njihov prosečan životni vek oko 18 godina, dužina glave i tela je oko 45 cm, a repa oko 55 cm. Teže između 2.3 i 3.4 kg.

Mišji lemuri

Ovo je jedna od najmanjih vrsta lemura. Imaju trup dugačak svega petnaestak centimetara, ali je zato rep duži za oko 3 cm. Teški su samo 30 do 109 grama. Do sada je otkriveno osam vrsta mišjih lemura, od kojih nekoliko samo u poslednjih par godina. Ovo je retkost u istraživanju primata, pa nam to govori koliko je puno toga ostalo da otkrijemo o ovim zanimljivim stvorenjima. Kao i ostali lemuri, i ova vrsta naseljava ostrvo Madagaskar i istočne afričke obale. Pigmejski mišji lemur je najmanji primat na svetu. Glava i telo su mu dužine oko 6 cm, dok mu je rep i više nego dvostruko duži od tela. Ovi ugroženi noćni lemuri naseljavaju sušne šume Madagaskara i vrlo retko napuštaju krošnje drveća. Vrlo malo se zna o ovoj retkoj vrsti.

Mišji lemuri su spretni penjači po drveću, koji žive u ženskim dominantnim grupama od oko 15 jedinki. Oni provode većinu svog vremena u drveću i spretno se kreću od drveta do drveta, od grane do grane. Preko dana, oni spavaju visoko na drveću, dok noću kreću u potragu za insektima, voćem, cvetovima i drugim biljkama. U pogodnoj sezoni ova životinja stvara rezerve masnoća oko korena svog dugačkog repa i u zadnjim nogama, koje koristi kada nedostane hrane. Oni mogu da uskladište i do 35 % težine svog tela. U vreme sušnog perioda, ženke lemura se zavuku po dupljama drveća, živeći samo od tih zaliha masnoća. Sušni period obično traje od aprila ili maja sve do septembra. Tada su ženke poprilično neaktivne i većinu vremena provode spavajući. Nasuprot njima, mužjaci su u tom periodu aktivniji i obično uspostavljaju hijerarhiju za predstojeću sezonu parenja.

Mišji lemuri su zaštićena vrsta od lova, ali se oni i dalje ilegalno love i prodaju kao egzotični kućni ljubimci. Pretnja njihovom opstanku je i nestajanje i uništavanje šuma na Madagaskaru koja su njihova prirodna staništa.

Aj – Aj ( Aye – Aye ) lemur

Aj – aj se može naći samo na Madagaskaru. Ove retke životinje ne izgledaju na prvi pogled kao ostali lemuri i primati jer imaju dugačke uši, dugu i grubu dlaku, dugačak i čupav rep koji je duži od njihovog tela i dugačke prste. Na velikom nožnom prstu imaju nokat, a na ostalim prstima kandže. Iako tako ne izgleda, oni imaju određene sličnosti sa šimpanzama, ostalim majmunima, pa čak i ljudima.

Ove vrste lemura provode svoje vreme u krošnjama drveća tropskih kišnih šuma i izbegavaju da silaze na zemlju. Ovi lemuri su aktivni noću, dok dan provode sklupčani u loptasto gnezdo napravljeno od lišća i grančica. Gnezda su im poprilično zatvorena, samo sa jednim ulazom, i smeštena u račvama velikih stabala.

Dok su smešteni visoko u krošnjama, oni lupkaju po drvetu svojim dugačkim srednjim prstom i osluškuju kretanje larve insekata ispod kore drveta. Svoj dugačak prst koriste da izvade insekte iz drveta ali i za vađenje sočnog dela iz  kokosa i ostalog voća koje služi kao dopuna njihovoj ishrani.

Mnogi ljudi sa Madagaskara smatraju susret sa aj-ajem predskazanjem loše sreće, pa ga zato ubijaju na licu mesta. Ovakav lov, u kombinaciji sa nestajanjem i uništavanjem njihovog prirodnog staništa, učinili su naravno ovu vrstu vrlo ugroženom. Danas su ovi lemuri zaštićeni zakonom.

Žirafa


Mnoge životinje nam ne izgledaju naročito čudno kad ih posmatramo. Ali zato, čim spazimo žirafu, osetimo već na prvi pogled svu njenu neobičnost, najverovatnije zbog njenog veoma dugog vrata i vrlo dugačkih nogu. Žirafa je bez sumnje najviša životinja na svetu. Nije retko da njena visina dostigne šest metara! Već same njene noge su izuzetno visoke (oko 1.8 metra). Težine je između 794 i 1270 kg, a prosečan životni vek u divljini je oko 25 godina. I premda su joj oba para nogu skoro iste visine, prednji deo njenog tela je viši od zadnjeg, te joj se leđa spuštaju od vrata ka repu. Njena glava je omanja i uzana, dok oči, crne i blage, daju ovoj ogromnoj životinji plemenit izraz. Veoma izdužene žirafine uši osetljive su i na najmanji šum. Izuzetno razvijeno čulo sluha i čulo mirisa predstavljaju veoma značajnu osobinu i pomažu žirafi da otkrije opasnost. Posebnu zanimljivost predstavlja i njen jezik, čija se dužina kreće između 45 i 53 cm. Žirafa se njime vrlo spretno služi; ona brsti i najmanje listiće bodljikavog žbunja a da se pritom uopšte ne ubode! Žirafe svoju visinu koriste kako bi dohvatile lišće i pupoljke u visokim krošnjama, koje ostale životinje mogu veoma teško dostići. Zahvaljujući svojoj visini, one takođe imaju veoma širok i prostran pogled na savanu što im pomaže da se lakše zaštite od predatora. Ipak, visina za žirafu nije uvek prednost. One su prilično ugrožene kada se savijaju da piju vodu. Kada piju vodu, one moraju da rašire noge i saviju ih u vrlo nezgodan položaj, što ih čini ranjivim za predatore poput  velikih afričkih mačaka. Ipak, njima je potrebno da piju vodu na nekoliko dana; one većinu potrebne tečnosti dobijaju iz biljaka koje jedu.

Žirafe se najčešće kreću u manjim grupama i u stanju su da pređu velike razdaljine u potrazi za hranom. One su biljojedi, a hranu vare isto kao i krave, tj. preživaju. Većinu svog vremena provode hraneći se – da bi
Ako ste videli žirafu u pokretu, svakako ste primetili kako njen korak više liči na kas. Međutim, uprkos tome, u galopu može da dostigne brzinu od skoro 50 kilometara na čas kada se spasava bekstvom i u stanju je da pobegne najbržem konju! U prelaženju dužh razdaljina, one se kreću oko 16 kilometara na čas. zadovoljile svoje apetite, potrebno im je da unesu više stotina  kilograma lišća nedeljno.

Iako je po prirodi veoma dobroćudna i mirna životinja, žirafa je u odbrani veoma istrajan borac. Udara snažno svojim zadnjim nogama, a njen udarac glavom je poput malja. U napadu na žirafu se i sami lavovi ponašaju veoma oprezno. Mužjaci se obično bore za ženku udarcima glavom i vratom. Ovakva nadmetanja se obično završavaju tako što se jedan od njih povuče.

Jedna od najzanimljivijih osobina ove životinje jeste da je ona skoro sasvim  nema. Kažemo “skoro sasvim” zato što neke žirafe, koje su posmatrane po zoološkim vrtovima, stvaraju neku vrstu zvuka. Tako, na primer, ženke ponekad veoma tiho muču, naročito kad izgledaju zabrinute ili nečim zaplašene. I mladunčad žirafe, naročito kada ogladni, oglašava se veoma slično mukanju mlade teladi. Sam žirafin grkljan, odnosno predeo grkljana u kome su smeštene glasne žice, skoro je potpuno nerazvijen, te zato možemo slobodno reći da žirafe uopšte nemaju glasa! Ali, pošto sve životinje raspolažu nekim sredstvom da se zaštite od svojih neprijatelja, to se priroda postarala da i žirafu obdari nečim drugim u zamenu za njenu nemoć u stvaranju zvukova. To je pre svega malopre pomenuto razvijeno čulo sluha i čulo mirisa.

Nakon trudnoće od oko 15 meseci, ženka hrani mladunče dojenjem oko 10 meseci, iako ono može da jede čvrstu hranu već sa mesec dana starosti. Ženke rađaju stojeći. Njihovi mladunci se po rođenju suočavaju sa veoma grubom dobrodošlicom, padajući na zemlju sa visine od oko 1.5 metra. Mladunci staju na noge posle pola sata a trče sa svojim majkama posle neverovatnih deset sati nakon rođenja.

Pored visine i razvijenih čula, žirafu štiti i sama boja njenog tela. Ona ima izvanredno tačkasto krzno. Iako ne postoje dve žirafe sa istim šablonom tačaka, primećeno je da se žirafama iz iste oblasti raspored tačaka na krznu veoma malo razlikuje. Boja njenog krzna se izvanredno uklapa u šarenilo prirode gde žirafe obično žive. Uprkos njenoj veličini, veoma je teško raspoznati žirafu kada pritajena stoji u šumi. Ona nema mnogo prirodnih neprijatelja zato što su mnogi predatori obeshrabreni njenom veličinom, a i žirafe mogu veoma dobro da se brane udarcem vrata ili glavom.

Džinovska panda


Džinovske pande, veoma miroljubiva stvorenja, sa karakterističnim crno-belim krznom, obožavane su životinje širom sveta i smatraju se nacionalnim blagom Kine. Panda pripada porodici medveda i naseljava planinske oblasti zapadne, jugozapadne i centralne Kine gde skoro čitavo vreme provodi u šumama bambusa. Iako po načinu ishrane pripadaju svaštojedima, što, dakle, uključuje i meso, pande se u 99 % slučajeva hrane mladicama i listovima bambusa. Kako je njihov sistem za varenje isti kao kod mesojeda, oni ne vare celulozu, pa stoga moraju da unose veliku količinu bambusa kako bi obezbedili potrebnu energiju i hranljive sastojke. Džinovska panda je nezasita u potrazi za bambusom i jede više desetina puta dnevno. Potrebno joj je da unese oko 12,5 kilograma bambusa kako bi zadovoljina svoje dnevne potrebe u ishrani. Ona izgladnelo otkida i čerupa stabljike bambusa pomoću izduženog dela ručne kosti koja je nalik na palac (tzv. lažni palac). U opticaju je oko 25 vrsta bambusa kojima se hrane, ali kako određene vrste rastu samo u određeno doba godine, pande moraju da imaju na raspolaganju barem dve različite vrste kako bi sebi obezbedile potrebnu količinu hrane. Lišće bambusa sadrži najviše proteina, dok je taj procenat kod stabljika nešto manji. Kako godinama temperatura sve više raste, tako se i pande penju sve više u planine koje im obezbeđuju hladnije i vlažno vreme. Primećeno je da se u potrazi za hranom u letnjem periodu pande penju čak i na 3.962 metra nadmorske visine. Pande često možemo videti kako jedu u opuštenom, sedećem položaju, sa ispruženim zadnjim nogama postavljenim ispred sebe. Iako ih najčešće viđamo u sedećem položaju, oni se i veoma spretno penju po drveću, a pored toga su i dobri plivači. Pored bambusa, hrane se ponekad i pticama, sitnim glodarima, jajima i ribom. U zoološkim vrtovima ih hrane i medom i slatkim krompirom.

Džinovska panda svoj naziv opravdava zaista velikim dimenzijama: visina joj je između 1.2 i 1.5 metra a teška je oko 136 kg (ženke su nešto sitnije). Imaju i kratak rep, dužine oko 15 cm. Prosečan životni vek im je oko 20 godina, a u zatočeništvu nešto duže. Karakteristične su po svom crno-belom krznu a zanimljivo je da im je skelet glave adaptiran upravo na ishranu bambusa, bez obzira što pripadaju mesojedima. Imaju snažne vilične mišiće koji povezuju vrh glave sa vilicom i krupne kutnjake koji sitne i melju vlaknaste materije bambusa.

Ime panda vodi poreklo verovatno iz nepalskog jezika. Zvali su je išaran ili šaren medved, a njen naziv, bukvalno prevedeno, znači medved-mačka. Ovaj naziv ima veze sa vertikalno postavljenim zenicama koje se, osim kod mačaka, upravo javljaju i kod džinovske pande. Ostali medvedi imaju okrugle zenice.

Džinovske pande su pretežno samotnjaci. Ipak, poslednja istraživanja su pokazala da se pande ponekad susreću u okviru jedne teritorije i van sezone parenja. Imaju visoko razvijeno čulo mirisa koje koriste naročito mužjaci kako bi izbegli jedni druge i kako bi sebi pronašli ženku za parenje. Sezona parenja traje obično od marta do sredine maja. Za to vreme, dva do pet mužjaka su spremna da se bore oko ženke, a mužjaku sa najvišim ugledom pripašće ženka. Sam čin parenja je kratak i traje od 30 sekundi do 5 minuta. Nakon trudnoće prosečnog trajanja od oko 135 dana, ženka rađa jednog do dva mladunca, iako se smatra da nije sposobna da brine o dva mladunca istovremeno. Stoga se mora odlučiti koje će mladunče odbaciti. Naučnicima nije poznato na koji se način majka odlučuje za mladunca. Mužjak ne učestvuje u podizanju mladunčeta. Slepi i gluvi mladunci su teški svega 142 grama po rođenju i ne mogu da puze sve dok ne dostignu tri meseca starosti. Rađaju se u rozikasto-beloj boji, a popularna crna boja javlja se nešto kasnije. Mesec dana posle rođenja, boja krzna je u potpunosti formirana. Dlaka mladunčeta je veoma meka, a kako stari postaje grublja. Ženka tokom života u proseku ima dva do tri mladunca. Pande sporo rastu, a polnu zrelost dostižu tek sa pet do sedam godina. Majka ih u početku hrani mlekom, nešto kasnije i bambusom, a mladi ostaju sa majkom dok ne napune 18 meseci do dve godine starosti.

Džinovska panda je ugrožena vrsta, a preti joj kontinuirani gubitak staništa i niska stopa razmnožavanja. Često je bila meta lovokradica kako lokalnog stanovništva, tako i stranaca sa Zapada. Pored toga, danas se teško sprečava i uništavanje njihovog prirodnog staništa zarad industrijskog interesa. Danas je ostalo oko 1000 pandi koje žive u divljini. Oko 100 pandi živi u zoološkim vrtovima, gde obično predstavljaju najveću atrakciju za posetioce. Gotovo sve što danas znamo o pandama dolazi od studija sprovođenih na pandama iz zooloških vrtova, jer su pande u divljini vrlo retke i gotovo neuhvatljive.

Tomsonova gazela


Tomsonova gazela je najhrabrija i najspretnija vrsta antilope. U borbi za preživljavanje oslanja se na oštra čula i sposobnost da brzo pobegne sa mesta opasnosti. Tu brzinu može da dostigne samo gepard.

Tomsonova gazela je vrsta antilope srednje veličine, visoka od 50 do 109 cm (do ramena) i težine 12 do 75 kilograma. Ženka je polno zrela sa 9, a mužjak sa 17 meseci. Prosečan životni vek im je od 10 do 15 godina. Krzno je glatko, sa kratkom dlakom i svetlosmeđim gornjim slojem. Duž bokova prostire se pruga koja je svetlosmeđa, a osim toga ima i crnu prugu. Donja strana i stomak su beli. Rogovi su kod mužjaka slabi i savijeni u obliku slova S, debeli i sa vidljivim prstenovima. Rogovi ženke su tanki, nežni i ravni.

Tomsonova gazela živi u travnatim stepama u Tanzaniji i Keniji, kao i u sušnom delu Sudana i ne udaljava se previše od izvora vode. Ona je društvena i retko ćemo je sresti samu. Živi u krdima koja mogu brojati od nekoliko desetina do nekoliko stotina životinja (najčešće oko 200). Tokom plodnog i kišnog perioda godine, može se uočiti i po nekoliko hiljada životinja koje se kreću zajedno u velikim grupama. Krdo gazela ima svoju socijalnu hijerarhiju. Odrasli mužjaci se ne druže sa mladim mužjacima, a ženke u krdu brižno čuvaju svoje mladunce i stalno ih drže uz sebe.

Pošto Tomsonova gazela živi u otvorenim oblastima, neprestano je budna kako bi pravovremeno primetila i nanjušila napadače. Ove gazele su vrlo plašljive, ali umeju dobro da procene da li im preti opasnost. Ponekad pasu blizu krda lavova.

Kao i druge vrste gazela, i Tomsonova gazela na bočnim stranama ima uočljive crne pruge. Pretpostavlja se da se članovi krda prepoznaju po ovim prugama. Drugo objašnjenje je da ove bočne pruge maskiraju obris gazele i napadači je teže prepoznaju.

Gazele su ljupke, veoma plašljive životinje. Neprestano se sele zbog hrane. To je za njih opasno, pa oprez na pašnjacima nije na odmet. Otvorene ravnice ih čine vidljivim predatorima kao što su gepardi i divlji psi, ali su gazele veoma brze životinje. Tomsonova gazela može da dostigne velike brzine na kratke staze do 80 i da trči 15 minuta brzinom 60 kilometra na čas.

Kada govorimo o ishrani, većina gazela nije probirljiva i jede najrazličitije biljke, ali se Tomsonova gazela hrani uglavnom travom. U vreme kiša životinje najviše vole da borave na otvorenim travnatim stepama. U vreme suše, kad je trava suva, gazele napuštaju ravnicu sprženu suncem i odlaze u grmovite oblasti gde jedu nežne izdanke i mlado lišće na grmlju i drveću. Svojim oštrim donjim sekutićima gazele grizu i stružu mlade biljke. Svaki zalogaj najpre dobro sažvaću i zatim progutaju. Gazela je tipičan preživar sa vrlo složenim digestivnim sistemom. Iz pojedene hrane uzima sve hranljive materije kako bi je što bolje iskoristila. Gazela hranu najpre sažvaće, zatim proguta, a posle je već u prvom delu želuca delimično svari. Kasnije je ponovo vrati u usta i još jednom je dobro sažvaće. Posle ove faze je proguta drugi put i hrana putuje u sledeća tri dela želuca gde se izvlače sve hranljive materije. Racionalno koristi pojedenu hranu i dobro je prerađuje.

Tomsonova gazela nema posebno određeno vreme za razmnožavanje. Pari se tokom cele godine, a u određenim oblastima vreme koćenja je prilagođeno količini hrane. U vreme parenja mužjaci obeležavaju svoju teritoriju urinom i izmetom. Oni imaju posebno snažan miris koji proizvode žlezde koje se nalaze oko očiju. Teritorije su najčešće vrlo male, veličine čak ni do 300 m i razdvajaju konkurente koji se bore za naklonost ženki. Bez obzira na nežan izgled, Tomsonova gazela je prilično svadljive prirode. Ukoliko mužjak upadne na tuđu teritoriju, dolazi do žestoke borbe. Uljez mora da napusti teritoriju. U borbi oba mužjaka spuštaju glavu, ukrštaju rogove i pokušavaju da isteraju protivnika sa teritorije. Borba traje nekoliko minuta, sve dok jedan od njih ne napusti teritoriju. Ukoliko mužjak odbrani svoju teritoriju uspešno, može da se pari sa svakom odraslom ženkom. Ponekad mužjak pokušava da natera nekoliko ženki na svoju teritoriju, ali ih ne prati na tuđoj. Posle pet do šest meseci skotnosti, ženka rađa jedno ili dva mladunčeta. Tokom prvih meseci posle porođaja, ženka krije smeđe mladunče u visokoj travi da bi ga zaštitila od napadača. Mladunci ostaju tako sakriveni, van domašaja predatora danima, a možda čak i nedeljama. Povremeno ih obilazi majka sve dok ne odrastu dovoljno da mogu da se priključe majčinom krdu, u slučaju ženki, ili muškom krdu, ukoliko su mladunci mužjaci. Dok ga čuva, ženka se ne udaljava od mladunčeta ako oseti opasnost. Ukoliko je predator suviše opasan, na prevaru pokušava da ga odvuče od mladunca. Ipak, to ne uspeva uvek, a posledice osećaju mladi.

Tomsonova gazela i čovek

Nekada je čovek mnogo lovio gazelu zbog mesa i trofeja. Zato se brojnost populacije smanjila, ali je Tomsonova gazela i dalje veoma rasprostranjena. U budućnosti će veću opasnost za nju predstavljati seljak, nego lovac. Za ishranu čoveka važnije su postale ovce, koze i goveda, dok gazela nije više toliko zanimljiva. Seljak proširuje svoje pašnjake i želi da ima dovoljno vode za stoku. Za gazelu neće biti dovoljno životnog staništa i vode. Godišnja selidba biće remećena jer domaće životinje žive ograđene. Ograđene pašnjake će seljaci proširiti po prostranoj travnatoj stepi i ugroziće postojanje gazela i sličnih životinja. Čovek oduzima divljim životinjama životna staništa i tera ih u udaljene oblasti u kojima je njihov opstanak ozbiljno ugrožen.

Da li ste znali?

  • Gazela tokom trčanja pravi skok uvis što znači da hoće da zbuni napadača ili čak da ga uplaši, a možda ovim skokom želi samo da poboljša pregled nad okolinom.
  • Tomsonova gazela je dobila ime po škotskom prirodnjaku Džozefu Tomsonu koji je živeo u 19. veku.
  • Gazele ne mogu da odbace svoje rogove pošto su srasli sa korenom kosti.
  • Gazela je neverovatno pokretljiva i zadnjim nogama bi mogla da se češe po glavi, vratu i grudima.
  • Njena pokretljivost i brzina često joj spasu život pošto većina predatora nije tako brza i lovi iz zasede.

Bogomoljka


Bogomoljka spada među najzanimljivije insekte i među njima je najdalje otišla u veštini prerušavanja. Ona ne poprima samo nežno-zelenu boju okoline kao skakavac, , već da bi se bolje sakrila u travi, dugo ostaje nepokretna u vertikalnom položaju i njiše se kao stabljika na povetarcu. Ženke Bogomoljke su veće od mužjaka. Ona ima izduženo i vitko telo dužine između 40 i 80 mm koje, dok miruje, dugačke prednje noge drži sasvim slobodno, i u takvom položaju daje utisak kao da se tog trenutka moli, po čemu je i dobila naziv bogomoljka. U ovom položaju se ona zapravo ne moli, već u pravom smislu lovi. Bogomoljka spada u red najkrvoločnijih životinja koje poznajemo, te se s punim pravom može nazvati ubicom i krvolovkom.

Bogomoljka se hrani dugim insektima. Svoje žrtve hvata na taj način što, iz potpunog mirovanja u svojoj lovnoj poziciji, pri čemu su sasvim slobodne prednje dve noge u položaju otvorenih klešta, odskoči samo za delić sekunde i ščepa insekta koji joj se približi. Otuda i njen prirodan lovni položaj – uvek slobodan prednji par nogu. Sa unutrašnje strane prednjih nogu spremno čekaju na žrtvu oštri zupci, poput kandži. Lovi isključivo uz pomoć čula vida, pa je zato aktivna samo danju. Njene krupne i ispupčene oči na bočnim stranama glave, omogućavaju dvooko, odnosno binokularno viđenje što joj omogućava da tačno proceni rastojanje.

Kreće se pomoću zadnja dva para nogu, ili leteći kroz vazduh. Smatra se da bogomoljka spada u veoma redak red insekata koji mogu da okreću glavu ukrug i posmatraju iza svojih leđa, a da ne promene položaj tela. Ako naiđe neki insekt, na primer leptir, bogomoljka snažno i brzo ispruži prednje noge, zgrabi ga u letu, stegne kandžastom stranom nogu, i potom započne polagano da ga proždire. Familija bogomoljki broji skoro 800 raznih vrsta, od kojih neke žive isključivo u određenim predelima sveta.

Nilski konj


Nilski konji veoma vole vodu, zbog čega su ih stari Grci nazivali “rečni konji”.  Težak je oko 3.2 tone i jedan je od najtežih kopnenih sisara. Dugačak je od 3.5 – 4.5 metra, a visok oko 1.6 metra. Dnevno provodi čak i do 18 sati u vodi kako bi se hladio od vrelog afričkog sunca i lakše pomerao svoje teško telo. Nilski konj se odlično prilagodio životu u dubokim rekama i obalama obraslim travom. Njegova koža izlučuje posebnu sluz koja liči na sirup i ružičaste je boje a štiti kožu životinje od isušivanja, ali i od bakterija. Nilski konj izgleda veoma ljupko u vodi, dobar je plivač i može da zadrži dah pod vodom i do pet minuta. Ipak, oni su često dovoljno veliki da mogu jednostavno da hodaju po dnu jezera ili leže u plićacima. Njihove oči i nozdrve su smeštene visoko na glavi što im omogućava da dobro vide i dišu iako često zaranjaju.

Nilski konj provodi dnevno u vodi oko 18 sati gde se hladi. Hranu traži tokom ostalih šest sati, a polazi u potragu pošto zađe sunce. Životinje izlaze iz vode svaka za sebe, samo majka vodi sa sobom mladunce. Dobro ugaženim putevima odlaze na pašnjake gde ustima skidaju travu. U potrazi za hranom, nilski konji mogu preći i do 10 kilometara. Kada se nilski konji napasu i na putu nađu blato, valjaju se u njemu. Obično ostaju u takvoj blatnjavoj kupki ceo dan. Potope se kompletno u nju, samo im vire glava, oči i nos. S obzirom na ogromno telo, nilski konji jedu izuzetno malo hrane. Prosečno za jednu noć pojedu oko 40 kilograma hrane.

Nilski konj živi u grupama od 15 do 20 životinja. Povremeno ih ima više. Te grupe se naseljavaju na teritoriji koju brani mužjak, star bar 20 godina. Mladi mužjaci ostaju u manjim grupama mužjaka i ne smeju da se približe ženkama koje doje, pošto ih dominantni mužjak odmah tera svojim pretećim stavom i svojom veličinom. Istovremeno im pokazuje svoje oštre i opasne zube koji upozoravaju na opasnost. Dominantni mužjak obično brani svoju teritoriju bar deset godina. Ukoliko ga pobedi neki mlađi mužjak, on mora da se povuče i pobednik preuzima vodeću ulogu. Ako se mužjaci sretnu na granici teritorije, okrenu se jedan prema drugom bokom, pokažu zadnjicu i isprazne svoja creva. Izmet razbacaju unaokolo mahanjem repa i na taj način označavaju granicu svoje teritorije. Pošto su to obavili, mužjaci se raziđu i ode svako na svoju teritoriju. Mužjaci se bore za ženku samo u vreme parenja.

Kad je ženka spremna za parenje, traži odraslog mužjaka sa kojim se pari. Posle 34 nedelje od parenja, ženka napušta grupu, traži skriveno mesto i okoti mladunče. Obično okoti samo jedno mladunče u plitkoj vodi i odmah ga gurne na površinu kako bi uzelo vazduh. Ženka nilskog konja okoti po jedno mladunče na svake dve godine, a kada se rodi, mladunče teži oko 45 kilograma. Pet minuta posle porođaja mladunče već ume da pliva i trči. Ženka ga doji šest ili osam meseci, iako uz majku ostaje više godina. Nakon tog perioda, majka ga više ne doji ali mu pomaže u hranjenju i štiti ga od opasnosti. Često možemo da primetimo ženku sa više mladunaca, ali je najmlađi odmah iza nje, a najstariji na repu kolone. Svi mladunci je mirno prate.

Nilski konji žive u zapadnoj, centralnoj, istočnoj i južnoj Africi, a najrasprostranjeniji su u Rift Veliju u istočnoj i centralnoj Africi. U divljini žive oko 40 godina. Trenutno nilski konji nisu ugroženi. Tačno je da u nekim oblastima nema više trave za pašu jer ima previše životinja na jednom mestu, ali životinje i same regulišu populaciju smanjenjem razmnožavanja.

Da li ste znali?

  • Kad nilski konj otvori usta, ugao između gornje i donje vilice je 150 stepeni.
  • U prvoj godini života ugine 45 procenata mladunaca nilskog konja.
  • Nilski konj ne bi dugo preživeo pod jakim suncem na kopnu pošto kroz njegovu kožu voda isparava brže nego kod drugih vrsta životinja.
  • Kornjače, ptice i krokodili vole da borave na leđima nilskog konja.

Orangutan


Orangutani su veliki čovekoliki majmuni i jedina su postojeća vrsta iz roda Pongo i potporodice Ponginae. Većina naučnika deli ove velike životinje na dve grupe: Pongo pygameus sa ostrva Borneo i Pongo abelii sa ostrva Sumatra. Ovo su ujedno i jedini predeli koje orangutani naseljavaju, mada su njihovi fosili nađeni i na ostrvu Java, u Vijetnamu i Kini. Smatra se da su se ove dve zasebne grupe izdvojile pre oko 400.000 godina a da su se orangutani odvojili kao vrsta od ostalih majmuna pre oko milion godina. Reč orangutan dolazi od reči malajskog i indonežanskog porekla orang što znači “osoba, čovek” i hutan što znači “šuma”, prema tome orang hutan znači “šumski čovek”.

Krzno im je crvenkasto-braon boje umesto crnog krzna koje je tipično za šimpanze i gorile. Mužjaci i ženke se razlikuju po veličini i izgledu. Dominantni odrasli mužjaci imaju upadljive „jastučaste“ obraze i proizvode duge i glasne krike kojima pozivaju i privlače ženke i zastrašuju protivnike. Mlađi mužjaci nemaju te karakteristike i više liče na odrasle ženke. Zreli i odrasli mužjaci mogu biti 1.8 metra visoki i teški preko 118 kilograma, dok su ženke visoke oko 1.3 metra i teške oko 45 kilograma. Orangutani imaju ogroman raspon ruku. Raspon ruku jednog mužjaka može dostići i dva metra, što je više od njihove celokupne visine tela u stojećem položaju. Kada stoji, orangutanu ruke skoro dodiruju zemlju. Ovako dugačke ruke odlično odgovaraju njihovom načinu života zato što orangutani provode oko 95 % svog vremena na drveću, više nego ostali veliki majmuni. Oni čak i spavaju gore u gnezdima koja su napravili od lišća i grančica, a velike listove koriste kao kišobrane i skloništa  da bi se zaštitili od kiša. Orangutani provode skoro 100 % svog vremena u kretanju, putovanju, jedenju i spavanju. Njihove ruke i noge su posebno prilagođene ovakvom načinu života i posebno su korisne za hvatanje grana. Prsti i palac su prilagođeni tako da lako mogu da se zakače za granu. Imaju veliku mobilnost kuka i ramenih zglobova koji im omogućavaju da se lako kreću od grane do grane, od stabla do stabla. Ligament kod orangutana koji povezuje gornji deo butne kosti i karlicu kod ljudi je dosta modifikovan. To znači da orangutani mogu sa lakoćom da „izvode joga položaje“ tj. da npr. stavljaju svoje noge iza glave.

Glavni neprijatelji u šumi su im tigrovi. Pored njih opasnost predstavljaju i oblačasti leopardi, krokodili i divlji psi. Odsustvo tigrova na Borneu može objasniti zašto se orangutani ovog podneblja češće mogu naći na zemlji nego njihovi sumatranski rođaci.

Orangutani komuniciraju različitim zvucima. Mužjaci proizvode duge pozive kako bi privukli  ženke, ali i da bi se hvalisali pred drugim mužjacima. Ovi takozvani dugi pozivi mogu da se čuju i na daljini do dva kilometra. Oba pola pokušavaju da zastrašuju nizom glasnih zvukova proizvedenih iz grla, koji su poznati pod nazivom „talasasti (zatalasani) pozivi“. Kada je iziritiran, orangutan će usisavati vazduh kroz skupljena, nabrana usta, što se čuje kao zvuk poljupca. Kada su uznemireni, mladi orangutani proizvode manje izražajne krike i zvižduke.

Orangutani tragaju za hranom uglavnom danju a njihova ishrana varira od meseca do meseca. Voće čini 65–90 odsto ishrane orangutana a ono koje sadrži dosta šećera i pulpe im je omiljeno. Orangutani više vole šume u nižim predelima zbog izobilja hrane, naročito voća. Oni takođe jedu koru drveta, insekte, med, ptičja jaja, lišće i, u retkim situacijama, meso. U periodima kada je voće u izobilju, oni unose oko 11 000 kalorija dnevno. Kada dođe sezona sa manje voća, oni jedu bilo koje dostupno voće i unose oko 2000 kalorija dnevno. Naročito vole voće sa drveta Durian koje je veoma veliko, ima jak miris i vrlo neobičan ukus.

Orangutani su jedni od najinteligentnijih primata. Oni žive pretežno samačkim životom. Ženke žive sa svojim mladuncima do određenog perioda dok odrasli mužjaci i samostalni mlađi orangutani oba pola pretežno žive sami. Zajednica orangutana sastoji se od rezidentnih i prolaznih pojedinaca oba pola. Ženke koje su se nastanile u jednom delu šume žive sa svojim potomstvom u definisanim i ograničenim oblastima koje se često preklapaju sa oblastima drugih ženki koje mogu biti njihovi neposredni srodnici. Među oblastima rezidentnih ženki nalazi se i teritorija mužjaka koji je njihov glavni partner za parenje. Orangutani prolaznici prelaze široka područja. Obično putuju sami, ali se mogu kretati i u manjim grupama u periodu odrastanja. Socijalna struktura orangutana može se opisati kao solitarna a ipak i društvena. Međusobni odnosi ženki mogu se kretati od prijatnog pa sve do izbegavanja i neprijateljskog ponašanja. Kada se teritorije mužjaka preklapaju, odnosi između njih imaju tendenciju da budu neprijateljski.

Orangutanima treba više vremena da se razviju nego ostalim sisarima. Treba im najviše vremena da odrastu a i parenje ide usporenim tokom. Orangutani dostižu svoju zrelost sa 15 godina. Ipak, primećeno je da razvoj i rast njihovog krzna i uobličavanje tipičnih obraza kod mužjaka traje i do njihove 20. godine. Menstrualni ciklus kod ženki traje između 29 i 32 dana, dok sama menstruacija traje 3-4 dana. Period trudnoće traje oko 8 i po meseci. Najčešće se rađa jedno mladunče, vrlo retko dva. Ženke orangutana obično imaju prvo mladunče sa 15,16 godina i u proseku rađaju na svakih 7.7 godina. Mladunci ostaju uz majku duže vreme. Nakon dve godine, mladi orangutan je nezavisan od majke što se tiče hrane i kretanja. Mladunci se obično kače majci za stomak, leđa ili sa strane. Ženke orangutana svoje mladunce mogu nositi sve do pete godine a dojiti ih čak i do osme godine. Čak i kada su mladi orangutani previše odrasli da bi ih majka hranila i nosila, oni često ostaju uz nju, putuju s njom, jedu zajedno ili se odmaraju na istom drveću sve do svoje desete godine. Mužjaci nakon toga obično postaju samostalni, dok se ženke vraćaju „u posetu“ sve do svoje 15,16. godine. Ovakva veza između majke i mladunčeta retko se može sresti kod sisara. Verovatno da jedino ljudi imaju intezivnije veze sa svojim majkama. Naučnici veruju da orangutani imaju tako dugo „detinjstvo“ jer postoji mnogo toga što mladunci moraju da nauče pre nego što se osamostale. Očevi orangutani obično ne igraju nikakvu posebnu ulogu u odgajanju mladih. U proseku, orangutani žive oko 30-40 godina i u divljini i u zarobljeništvu.

Bornejski orangutan je ugrožena životinjska vrsta, dok je sumatranski orangutan kritično ugrožena vrsta prema IUCN Crvenoj listi sisara.. Obe vrste su svrstane u Apendiks I Vašingtonskog sporazuma o zaštiti vrsta. Populacija bornejskog orangutana u divljini broji oko 50.000 jedinki, a sumatranskog samo 7.000—7.500 jedinki. U poslednjih deset i više godina, uništavanje prirodnog staništa orangutana je prouzrokovala seča šuma, kopanje rudnika i šumski požari. Takođe, tome je doprinelo i nelegalno pretvaranje ogromnih tropskih šuma u plantaže palminog ulja. Pojedini naučnici veruju da će stalni porast ovih plantaža dovesti do istrebljenja orangutana. Lovokradice ubijaju majke da bi ukrali bebe orangutana i koristili ih kao kućne ljubimce.