Koje ptice najlepše pevaju na svetu?


Tek kada dođe proleće, imamo prilike da čujemo sve te predivne zvuke kojima nas ptice pevačice počaste svakog dana. Kao što ni najlepši parfem ne može zameniti miris ruže ili nekog drugog cveta, tako i retko koja muzika može da parira glasovima ovih umetnica među pticama. Neke od ovih ptica možete čuti i u svojoj bašti ili obližnjem parku, a za neke biste ipak morali da prevalite dugačak put kako biste uživali u njihovim pesmama – ovo su najbolje ptice pevačice, po izboru Njuškice :)

1. Slavuj – imaju neugledno smeđe perje, gnezdo im se uglavnom nalazi na tlu i sastoji se od neuredne gomile lišća i biljaka, a često je skriveno ispod kupinaslavuj, kopriva i drugih biljaka. Slavuj je zbog svog prekrasnog pevanja često spominjana ptica u narodnim pričama i poslovicama, a češće se može čuti nego videti. Obično se misli da slavuj peva samo noću, ali ukoliko ga ne uznemiravaju, često peva i danju. Najčešće pritom sedi u nekom žbunu gde je skoro nevidljiv zbog neupadljivog perja. Peva samo u proleće, dok u junu polako prestaje sa pesmom. Slavuj je selica, zimuje u Africi, južno od Sahare.

2. Crvendać je mala ptica veličine vrapca, dužine oko 15cm. Sa gornje strane (leđa, rep i krila) je maslinasto-sive boje, dok su grlo i grudi kao i čelo i glava sa strane žutocrvene boje, odakle mu i poticrvendacče ime. Gnezdi se na tlu ili na trulim panjevima i žbunju blizu površine zemlje. Gnezdo pravi od stabljika i mahovine a iznutra ga oblaže vlatima trave. Crvendać je veoma živahna i lepa ptičica. Mužjak najradije stoji na nekoj uzdignutijoj grani, uspravan i sa opuštenim krilima i peva. Njegova pesma je slična zvuku frule a prekida se glasnim ćurlikanjem i traje od jutra do sutona. Pesma crvendaća kod nas najavljuje proleće i počinje već početkom marta a takođe najavljuje  jesen. U zimskim skrovištima crvendaći su mirni i tihi ali i tada koriste svaki sunčev zrak da bi počeli sa pesmom. Crvendać nije prava selica, nego je više skitalica, seli se po celoj Evropi. U oktobru i novembru najčešće napuštaju naše krajeve, ali se crvendać i zimi veoma često može videti po našim parkovima u kojima pokušava da nađe hranu. Ponekad su to naše ptice, a nekad došljaci iz severnijih i hladnijih krajeva ili viših predela.

3. Crni Kos potiče iz Evrope i najčešće naseljava šumKos 1arke, livade, naseljena gradska područja itd. Spada u jedne od najboljih ptica pevačica. Mužjaci jedan drugog podstiču na pevanje i takmiče se u pevanju. Čim jedan kos počne da peva, odmah će se javiti drugi  da mu odgovore. Kada počne da peva, bira vrh nekog visokog drveta. Peva najčešće u zoru i predveče, preko dana se retko čuje. U jesen napušta severnija područja i seli se u južnije krajeve. Uglavnom se sele u južnu Evropu.

4. Poljska ševa je mala ptica selica u čijim pesmamsevaa možemo uživati i na našem području. Gnezda ove ptice se prave od suvih stabiljki i mogu se naći u niskoj travi; svoje gnezdo koristi samo za jedno gnezdenje, a godišnji broj gnezda ne prelazi dva. Pesma ove ptice traje obično od dva do tri minuta, ali što se sezona bliži kraju njena pesma se produžava. Ševa je nadaleko poznata po svom lepom glasu, pa se posle slavuja najčešće pominje u tom kontekstu u književnosti, muzici i poslovicama.

5. Australijska ptica Lira ubedljivo je najbolji imitator među pticama. Osim što prelepo peva, ptica Lira je stekla svoju popularnost po tome što su njene sposobnosti imitacije gotovo neograničene. Ptica lira ime je dobila po muzičkom instrumentu liri, jer mu spoljašnja pera izgledaju poput okvira, a liraunutrašnja pera poput žica lire. I dok ženke ove ptice nemaju veliku mogućnost imitacije, mužjaci zaista prave neverovatan muzički šou. U stanju su da savršeno oponašaju  zvuk preko 20 vrsta ptica, a pored toga umeju i da imitiraju lajanje pasa, zvuk foto-aparata, motorne testere, alarma, muzičkih instrumenata i drugih neverovatnih zvukova. Uz zvukove, širi i svoj raskošni rep kojim želi da se što bolje predstavi budućoj partnerki. Što više zna zvukova, privlačniji je. Imitiacije ovih ptica lira mogu se čuti na udaljenosti i do jednog kilometra.

6. Plava senica je ptica pevačica koja je lako prepoznatljiva po svom plavom i žutom perju. Stanište joj je u svim listopadnim šumama do 1500 metara nadmorske visine, dok svoje gnezdo gradi na visini do 3 metra. Oglašava se glasno visokim tonovima, a bije ih glas da su jedne od najintelegentnijih ptica, što su pojedini naučni eksperimenti i potvrdili. Ovo su okretne ptičice koje je ponekad teško videti jer su veoma brze, ali zato često možemo čuti njhovu veselu, crvkutavu pesmu.

7. Carić je jedna od najrasprostranjenijih i najprilagodljivijcaricih vrsta na Zemlji. Živi u vrtovima, baštama, parkovima, na seoskim imanjima, poljanama i u šumama. Često se viđa zimi, jer u potrazi za hranom postaje manje oprezan. Ova mala ptica pevačica se izdvaja svojom lepom pesmom. Pesma carića je veoma jaka i glasna za tako malu pticu. Njegova pesma zbog trilera podseća na pesmu slavuja. Njegov poziv je oštar, nizak, glasan i više puta se ponavlja.

8. Češljugar (štiglić) je malena ptica iz porodice zeba, stiglicđu narodu poznata i pod nazivom štiglić. Po svom perju češljugar je naša najživlje obojena zebovka i zbog svog staništa u parkovima, pa čak i gradskim baštama postala je prava česta gradska ptica. Zbog različitih staništa i načina ishrane postoji veliki broj varijacija obojenosti ove vrste. Pesma štiglića je jako melodična i odzvanja daleko. Zbog svog lepog pevanja, ljudi su ga često parili sa kanarincem kako bi se dobio potomak još lepšeg glasa.

9. Zviždanje Malabarskog drozda, indijske ptice, pravi je raj za uši. Njegovu pesmu zovu još i „zviždanje školarca“, i zaista, kada slušate njegov zov imate utisak da neko korača šumom i veoma melodično zviždi.

Krila na nebu


Bučni papagaji

macaw_parrot_flying_in_the_skyNajupadljivije i najbučnije ptice na svetu su papagaji koje susrećemo u amazonskim prašumama. Ove ptice, poznate po imenu ara-papagaji,imaju divno šareno perje; možemo im se diviti u svim zoološkim vrtovima, gde probijaju posetiocima uši svojim neskladnim kreštanjem. Ara makao, koji živi od Meksika do Bolivije, može dostići i metar u dužini, dok su i vojnički makao i ararauna prilično velike ptice. Raznobojno perje ovih ptica prilagođeno je životu u živopisnim šumama Centralne i Južne Amerike. Makao papagaji su inteligentne i društvene ptice koje obično žive u jatima koja broje između 10 i 30 jedinki. Veoma su glasni, a svoj kreštav glas koriste kako bi komunicirali između sebe u grupi, obeležavali teritoriju ili prepoznavali jedni druge. Neke vrste mogu čak i da imitiraju ljudski govor. Noću spavaju na drveću, dok preko dana mogu preleteti velike razdaljine u potrazi za hranom koju najčešće čine voće, lešnici, insekti i puževi. Ponekad jedu i vlažnu zemlju kako bi olakšali varenje. Postoji oko 17 vrsta makao papagaja, a nekonekoliko je ugroženo. Zbog svoje egzotičnosti i razigranosti su zanimljivi mnogima, pa ih ljudi neretko love ilegalno kako bi ih prodavali. Pretnju ovim papagajima predstavlja i sve češća seča šuma i uništavanje njihovih prirodnih staništa.macaw_1846932c

Papagaja ima mnogo u svim tropskim predelima južne hemisfere, u šumama i na proplancima. Poznato nam je preko tri stotine vrsta u koje ubrajamo kako patuljaste, tako i džinovske papagaje. Ipak, svima je zajednička osobina posebna građa kljuna koji je snažan, debeo i povijen, kao i oblik kandži, sa povijenim prvim i četvrtim prstom. Zbog toga ove ptice prvenstveno žive na drveću, iako su odlične letačice. Kljun, snažan kao klešta, služi im za probijanje tvrde kore voća kojim se hrane. Neki papagaji se hrane i pupoljcima i korenjem, kao i sitnim životinjskim vrstama. Od takvih je najpoznatiji kakadu.liko je ugroženo. Zbog svoje egzotičnosti i razigranosti su zanimljivi mnogima, pa ih ljudi neretko love ilegalno kako bi ih prodavali. Pretnju ovim papagajima predstavlja i sve češća seča šuma i uništavanje njihovih prirodnih staništa.

Kakadu se razlikuje od ostalih papagaja po kljunu i po ćubi na glavi. Kljun kakadua je manje razvijen i sa strane spljošten. Ova ptica na glavi ima lepu ćubu od pokretnog perja žive boje koja može da se diže ili raširi u lepezu, uvek kada se ptica razdraži. Beli kakadu se Sulphur_Crested_Cockatoo_Nov10posebno odlikuje i belim perjem koje ne nalazimo ni kod jedne druge vrste papagaja. Pokretno perje na glavi je lepe sumpornožute boje: ono je jedina obojena tačka na snežno-belom telu. Ova ptica živi u velikim jatima na ivici gustih šuma kojima su obrasla ostrva južne Azije. Voli široke proplanke pored šuma: na proplancima nalazi svetlost i široko, slobodno nebo po kome leti, dok u šumi traži hranu koja se prvenstveno sastoji od zelenih izdanaka i gomoljastog korenja. Šume u kojima živi kakadu odzvanjaju od njegovog zaglušnog i jednoličnog kreštanja. Po svoj prilici, ovi papagaji uživaju u zvucima koji im se izvijaju iz grla i instinktivno podražavaju druge zvuke, pa i ljudski glas. Kad ih odgajamo u kavezima, nauče da „govore“, veoma verno podražavajući rečenice koje im se upute, kao pravi amazonski papagaji koji imaju „dar govora“. Ipak, kakadu papagaji važe za vrlo razdražljive ptice.

Neobično ponašanje ptica 

Brown-Gardener-Amblyornis-008

Ptica-baštovanka

Ispitujući još nedovoljno istraženi svet ptica, otkrivamo svakojaka čuda. Svima je poznato da su ponašanja nekih letačica, kao što su ptice-krojačice, ptice-tkalje, ptice-lire, veoma zanimljiva, tako da se čudimo i opravdano pitamo: da li je to samo instinkt ili su ptice zaista obdarene razumom? To pitanje postaje još logičnije kada, na primer, otkrijemo neobično ponašanje ptice-baštovanke, koja pokazuje izvanredan smisao za slaganje boja i uređivanje vrta. Ova ptica, koja inače živi na malim proplancima u šumama Nove Gvineje, gradi veoma lepu kuću u obliku kolibe, a oko nje uređuje ograđen vrt, ukrašen cvećem, školjkama i raznim šarenim predmetima. Zabluda je ako mislite da sBower-s50vfde ovaj materijal unosi u „vrt“ bez nekog reda! Kućevlasnica raspoređuje svaki predmet prema svom ukusu, a pri tom brižljivo bira boje, stavljajući svaku stvar na jedno, pa na drugo mesto pre nego što vrtu odredi konačan oblik. To nije sve: neke vrste tih ptica čak „malaju“ unutrašnje zidove kolibe, pripremajući boje od različitih materijala koje mešaju sa pljuvačkom. Katkad i same prave četke, koristeći za to bukete lišća. To čoveka može zaista da zapanji.

DSC_7817

Medovođa

Zanimljiv slučaj je i lukava i dovitljiva ptica „medovođa“, veličine kosa koja živi u afričkim šumama od Eritreje do Južne Afrike. Medovođa zvuči kao čudno ime za jednu pticu, ali ako smo upoznati sa njenim načinom života, ubrzo ćemo shvatiti da joj ovo ime najbolje odgovara. Medovođe, koje su u bliskom rodu sa detlićima, veliki su probirači kad je u pitanju hrana. Isključivo se hrane medom i larvama divljih pčela. Nepogrešiv instinkt vodi ih do drveta ili do čvora na drvetu na kome se nalazi košnica, ali kad pronađu taj majdan meda, ne usuđuju se da u njega uđu, plašeći se odmazde vlasnica. Šta onda rade? Odlete u šumu, potraže čoveka ili neku životinju koja voli med i kreštanjem i svakojakim dokazivanjem im privuku pažnju. Zatim, preletajući iznad njihovih glava, dovedu do košnice koju su otkrile i čekaju. Znaju da će doći čovek ili životinja, otvoriti košnicu i odneti med, ali su uverene da će i njima ostati koja kap slatkog soka, a pogotovo da će bez opasnosti iz napuštenih ćelijica moći da kljucaju ukusne larve.

I sami možemo da zaključimo da se ove ptice zaista neobično ponašaju, tako da teško možemo objasniti i tvrditi da se u svim svojim postupcima isključivo rukovode instinktom.

new-zealand-kiwi-bird1

Ptica kivi

Za naučnika koji istražuje život ptica i životinja uopšte, Okeanija je neiscrpan izvor retkih i zanimljivih zooloških vrsta. Na Novom Zelandu, na primer, živi kivi, ptica trkačica koja nije veća od obične kokoške, ali ima veoma dugačak, savijen i tanak kljun. Perje joj je tako tanko da liči na dugačke vlasi. Naučno ime ove ptice je Apteryx, što znači „bez krila“; i zaista, na prvi pogled izgleda da kivi uopšte nema krila, kao što i pišu prvi istraživači. Zapravo, ova ptica ima krila, ali su sakrivena ispod perja pa izgledaju tako kratka da se ni onda kad ih ptica razvije ne mogu primetiti. Razumljivo, sa krilima svedenim na obične patrljke kivi ne može da leti; zato se ponaša isključivo kao životinja koja živi na zemlji. Danju se krije u žbunju ili u nekoj rupi u zemlji i izlazi samo noću da lovi mekušce, bube i životinjice kojima se hrani. Upravo noću, dok lovi, oglašava se karakterističnim kiwi_birdkrikom, „ki—-i—-vi“, po čemu je i dobila ime. Način života i oblik tela ove ptice padaju u drugi plan po zanimljivosti ako znamo da je ona poslednji predstavnik većih ptica koje su živele na Zemlji u praistorijsko doba. Njen najslavniji predak je epiornis, ptica visoka tri metra, o kojoj govore drevne legende nekih naroda. Fosilna jaja te ptice, šest puta veća od nojevih jaja, pronađena su pre nekoliko decenija na Madagaskaru. Ptica kivi se nalazi pod strogom zaštitom da ne bi bila istrebljena. To je jedina ptica koja odiše prijatnim mirisom.

Lopovi u našoj kući

Veliki muzičar Rosini je u jednoj svojoj čuvenoj operi ovekovečio najkarakterističniju osobinu svrake. Svraka je kradljivica, to je opšte poznato, ali zašto je kradljivica, možda nikad nećemo saznati. Naročito voli predmete koji sijaju i blistaju: čim ih se dočepa, držeći ih čvrsto u kljunu, odnese ih na neko drvo i sakrije u pukotine, kao i na neka mesta gde se nikad ne bismo nadali. Često i magpie470_470x300njeno gnezdo postaje spremište najrazličitijih predmeta: kašičica, naočara, sitnog novca itd. Kako svraka živi u blizini ljudskih naselja, bezbroj puta joj se pruža prilika da ukrade ono što joj se dopadne. Pošto je ona ptica svaštojed, ima čime da se hrani čak i zimi, pa nije prinuđena da se seli.  Zimi se svrake udružuju u male grupe i lutaju poljem u potrazi za bilo čim što se može svariti. Često je vidimo čak i kako čeprka po goveđoj balegi u kojoj traži nešto čime bi se mogla zasititi. Svraka je u veoma bliskom srodstvu sa vranama, koje su takođe poznate po lukavstvu kao i po štetočinstvu, jer uništavaju useve. Ipak, treba reći da vrana, a naročito gavran, ni približno ne krade koliko svraka. Gavran krade samo da bi se prehranio, a pošto je svaštojed, zadovoljava se svakojakom hranom, od semenja do crva i malih sisara, a ne usteže se ni da čereči leševe. Zbog te njegove navike bije ga zao glas ptice zloslutnice.

Izvor: „Tajni život životinja“ – Đuzepe Zanini; Nationalgeographic.com

Srna


Srna je najmanja prvobitna vrsta jelena u srednjoj Evropi. Dužina tela joj je između 95 i 135 cm, a visina između 60 i 90 cm. Teži između 15 i 35 kg, a životni vek u divljini je do 15 godina. Naseljava gotovo čitavu Evropu i umerena područja Azije, na istoku do Mandžurije i Koreje, a dobro se prilagođava životu i u hladnim područjima.

Srne i srndaći su mali, ljupki i nežno građeni jeleni sa lepim glavama i dugim ušima. Većinu vremena tokom godine žive kao samotanjaci ili u malim grupama do deset životinja i pare se posle uzbudljive igre u vreme rikanja, pošto mužjak hvata ženku u krug. Srne i srndaći najčešće idu da traže hranu rano ujutro ili u večernjim satima; onda šetaju šumskim predelima, poljima ili vlažnim predelima, četinarskim šumama ili močvarnim rastinjem. Prilikom opasnosti, ove plašljive životinje istežu glavu, zure u smeru šuma i okreću u istom smeru uši da brže i bolje registruju sumnjive zvukove. Samo srndać ima rogove koje svake godine odbacuje i do sledeće godine mu izrastaju novi. Svoje rogove, poput vila, koristi u borbi sa konkurentima kao oštro oružje. Svih šest rožića se razvija posle dve godine. Rogovi su tokom rasta prekriveni dlakavim slojem mahovine, a njihova prokrvljenost pomaže pri razvoju. U rano proleće mahovina se suši i srndać je struže sa rogova o koru drveta. Ovaj postupak se zove „struganje“. U jesen odbacuje rogove. Letnja dlaka srne je jako crveno-braon sa vidljivim crnim prugama uz uglove usta i između nosa. Letnja dlaka raste kod srna na proleće i menja se u septembru ili oktobru, kada im izrasta zimska dlaka. Zimska dlaka je sivobraon, kovrdžava i deblja od letnje, po stomaku je svetlija. Puno odraslih životinja ima belu šaru na vratu.

Srndać i srna se hrane rano ujutru ili u večernjim satima travom, biljkama i izdancima. Hranu nameštaju između donjih sekutića i tvrdih zuba na prednjoj gornjoj usni i kidaju je. Kada s jeseni ima malo trave, jedu i oraščiće i plodove. Zimi jedu žir i poljske useve. Na proleće ponovo imaju dovoljno zelene trave i hrane se uglavnom njom. U proleće vole da jedu i mlade izdanke drveća, čemu se šumari ne raduju. U vreme rike i skotnosti, srne skoro ceo dan samo jedu, kao i srndać pošto mu rastu novi rogovi i treba mu puno hrane kako bi rogovi mogli da postanu tvrdi i jaki. Srne i srndaći žive blizu ljudi i vole da se hrane poljskim usevima. U nekim oblastima Evrope svoje navike u ishrani prilagodili su ljudima. Svejedno, i dalje su vrlo oprezni i pregledaju svako okruženje u kome se zadržavaju. Ljudi ih ne progone pošto nisu opasne životinje, ali prave štetu na poljima.

Mlada srna iznad kopita ima žlezde iz kojih u julu ili avgustu ispušta tečne izlučevine koje ostaju na zemlji i na taj način obznanjuje svoju spremnost za parenje. Na proleće srndaći prave svoju teritoriju koju vatreno brane od konkurenata. Izbegavaju konkurente i pokušavaju da namame ženke bez mladunaca na svoju teritoriju. Srndać takođe obeležava svoju teritoriju urinom, iako ga to ne štiti od borbi sa suparnicima. Dva mužjaka započinju borbu tako što se približe jedan drugom spuštenih glava i zalete se rogovima. Kada se zapletu rogovima, dešava se da se teško odvoje ili da ih polome. Srndać je polno zreo sa 14 meseci, dok je srna polno zrela sa 1-2 godine starosti. Rano leti srndać napušta svoju teritoriju, traži trag mlade srne i prati je. Zatim je juri po livadama i poljima dok se oboje ne zaustave. Srndać nežno diše i ponekad mu srna odgovori na isti način. Zatim se pare i srndać ostaje nekoliko dana u blizini srne i svuda je prati. Srna je jedini kopitar kod koga se jajna ćelija sa zakašnjenjem usadi u zid materice. Razvoj jajašca počinje tek u decembru i zato srna okoti mlade tek naredne godine u periodu od aprila do jula. Skotnost traje oko 294 dana. Tek posle isteka tog vremena ona okoti najčešće dva mladunčeta, ponekad jednog, izuzetno tri. Pre koćenja se povuče u gustu šumu i rađa mladunce koji su u početku skriveni, a posle pet dana počinju da prate majku. Ona ih doji nekoliko meseci.

Da li ste znali?

  • Kada srndać u vreme rike prati srnu, trčkara u uskim krugovima koje zoolozi nazivaju „krugovi veštica“.
  • Jelene su 1730. godine u Engleskoj i Velsu istrebili preteranim lovom. Devedesetih godina 18. veka ponovo su ih naselili u tim oblastima. Doveli su ih iz Škotske. Posle toga su se veoma namnožili i njihova populacija je stabilna.
  • Srne su glavna hrana risova. Ova divlja mačka uhvaćenoj srni prvo odgriza glavu i odvaja je od tela, a tek posle toga prelazi na ostale delove tela.

Crvena lisica


Crvena lisica je bliži srodnik psa. Ima raskošan rep, obrastao gustim dlakama. Ona lovi noću u područjima seoskih naselja, ali je sve češće srećemo i na periferiji gradova. Vekovima su lovili i ubijali lisice, postavljali im klopke i zamke, no uprkos tome one su još uvek brojna vrsta. Tajna njihovog preživljavanja je u tome što se prilagođavaju skoro svakoj sredini. Mužjak crvene lisice je dužine oko 112 cm a teži do 11 kg, dok je ženka crvene lisice dugačka oko 108 cm, a teška oko 6 kg. Životni vek je obično 18 meseci do 4 godine, dok lisice u zatočeništvu mogu živeti i do 14 godina. Crvene lisice možemo naći širom sveta, u najraznovrsnijim sredinama, uključujući šume, pašnjake, planine, pustinje, ali se mogu naći i na farmama, gradskim i prigradskim naseljima. Prvobitno stanište joj je u Severnoj Americi, Evropi i Aziji, a sredinom 19. veka je preneta i u Australiju. Teritorija jedne lisice se prostire na 10 ha u naseljenim mestima, a u prirodi i do 2000 ha. Zahvaljujući svojoj neverovatnoj snalažljivosti, lisica već dugo ima reputaciju inteligentne i lukave životinje.

Crvene lisice su veoma dobro prilagođene za noćni lov i obično love same. Njihove oči su posebno prilagođene tako da one dobro vide i noću. Iza svetlosno osetljivog sloja u oku nalazi se još jedan sloj, takozvani „tapetum lucidum“. Taj sloj odbija svetlost i time omogućava dvostruko pojačanje inteziteta slike koju lisica vidi. Izuzetno razvijeno čulo sluha omogućava lisici da brzo uđe u trag svom plenu. Ona ima tako prilagođen sluh da čuje i nisko-frekventne zvuke. Lisica može da čuje miša koji trči kroz travu (čuje šum mišjih dlaka), kao i kišnu glistu dok se uvija na zemlji. Lisice se uglavnom hrane glodarima, zečevima, pticama i ostalim sitnim životinjama, ali hrana lisice najviše zavisi od okoline u kojoj živi. Ukoliko živi u blizini mora, ona se hrani jajima i mladuncima galeba, dok u šumi lovi manje glodare i zečeve, ali može jesti i voće i povrće. Sve lisice jedu kišne gliste kojih ima u svim životnim sredinama. Ako živi u blizini naseljenog mesta, lisica će hranu nalaziti i kopanjem po kanti za đubre ili će se zadovoljiti hranom za kućne ljubimce.

Kao i mačkama, i lisicama njihov gust rep služi kao balans pri kretanju, ali to nije jedina njegova funkcija. Lisica koristi svoj debeo rep kako bi se pokrila i ugrejala kada je hladno vreme, ali i za davanje signala u komunikaciji sa drugim lisicama. Lisice komuniciraju međusobno i na taj način što ostavljaju urin blizu drveća i kamenja kako bi obavestile ostale o svom prisustvu.

Kada nije vreme parenja, lisica i lisac žive samotnjačkim životom. Lisica najveći deo dana provede u svojoj jazbini, ili leži u njenoj blizini. Lisice se obično pare zimi, a trajanje bremenistosti je od 53 do 63 dana. Pošto im je životni vek kratak, lisice mogu da se okote dva do tri puta u toku života, dok lisac može da oplodi ženku samo jednom. U odgajanju mladunaca povremeno učestvuje i ženka koja u tom periodu nema mladunaca, ili ženka koja je rođena u prethodnom leglu. Ove „tetke“ tako stiču dragocena iskustva koja će im koristiti prilikom odgoja vlastitih mladunaca, kada sledeće godine i same postanu skotne. Lisica može da se pari i sa više mužjaka. Kratko vreme pre nego što se okoti lisica ne pušta lisca u jazbinu. Kada se lisica okoti, ona dozvoljava ulaz samo mužjaku koga je izabrala i koji joj pribavlja hranu. Lisica može okotiti od dva pa do čak 12 mladunaca (najčešće 4-5). Kada se rode, oni su braon ili sivkaste boje. Novo, crveno krzno se obično javlja krajem prvog meseca života, mada neke lisice mogu da imaju i krzno zlatne, crvenkasto-braon, srebrnkaste ili čak crne boje. Mladunci otvore oči posle dve nedelje, a posle četiri nedelje prvi put napuštaju jazbinu. Mladunci su vrlo živahni i radoznali i brzo rastu. Već u septembru dostiži težinu kao i odrasle životinje. I mužjak i ženka brinu o mladima tokom leta, sve dok mladunci nisu dovoljno stasali i zreli da se brinu sami o sebi (na jesen). Vrlo brzo razvijaju sposobnost za samostalan lov, pa napuštaju jazbinu i kreću u potragu za vlastitim lovištima. Veliki broj mladunaca ugine pre nego što napuni deset meseci.

Ljudi vekovima love lisice zbog njihovog prekrasnog krzna. U Engleskoj ih love uz pomoć posebno dresiranih pasa. Surovost ovog načina lova izaziva zgražavanje velikog broja ljudi. Lisice mogu da prenesu virus besnila. Ako besna lisica ujedom prenese besnilo na psa, ono se može preneti i na čoveka. Besnilo je opasna bolest koja može da izazove i smrt. Besnilo još nije iskorenjeno, iako ljudi već dugo vremena proganjaju crvene lisice, uništavaju njihove jazbine i uvode druge mere za njihovo suzbijanje, kao što je vakcinacija lisica i pasa lutalica.

Da li ste znali?

  • Lisice imaju „brkove“ i na njušci i na nogama. To su u oba slučaja dlake koje su osetljive na dodir i služe za orijentaciju.
  • Mlade lisice imaju kratke njuške i po rođenju liče na mladunce psa.
  • Pored tipične crvene lisice, kod nas žive i varijeteti sa crnom prugom na leđima, zatim smeđa lisica sa tamnim vratom, stomakom i delovima ramena i svetlija, brezova lisica.
  • Oči lisice svetle zeleno, kada ih noću osvetlimo.
  • Lisica ne žvaće hranu. Ona zubima iskida meso na manje komade.

10 najpopularnijih vrsta mačaka


Iako se kod nas ljudi najčešće odlučuju da udome „običnu“, domaću odnosno kućnu mačku, postoje ljubitelji koji žele da znaju šta mogu da očekuju od svog ljubimca, odnosno odlučuju se za mačku sa pedigreom. Takođe, rasne mačke ljudi biraju prema svom karakteru, slobodnom vremenu (da li negovanje mačke zahteva više ili manje vremena), ali i prema izgledu. Na ovoj listi se nalaze mace koje ljudi najviše vole i za koje se najčešće odlučuju.

1. Persijska mačka – ovo je već dugo jedna od najpopularnijih vrsta mačaka. Ove dugodlake mačke vuku korene iz Irana, generalno se opisuju kao tihe životinje, dobre su za život u stanu, odane su i verne ali je neophodno da se njihova dlaka češlja i neguje svakog dana. Veoma su nežne i vole da im se posvećuje dosta pažnje, a ponekad odaberu omiljenog člana porodice i samo njega slušaju i vole da mu sede u krilu.

2. Mejn Kun (u prevodu rakun iz Mejna) – ova mačka drži drugo mesto po popularnosti u Americi još od 1992. godine, odmah iza Persijske. Veoma su inteligentne, razigrane i energične. Ovu mačku zovu još i nežni div jer može da dostigne težinu i do 11 kg, ali je uprkos tome veoma nežna i dobroćudna. Jako se dobro uklapaju u porodice sa dmaine-coonecom, a slažu se dobro čak i sa psima. Veoma su spretne i dovitljive, pa su tako sposobne da vrlo lako dohvate hranu prednjim šapama (poput rakuna) i na vrlo nepristupačnim mestima. Imaju običaj da ubacuju svoje igračke u čašu ili posudu sa vodom, a umeju svojim šapama i da otvaraju vrata. Veoma su živahne i radoznale mačke. Imaju neobuzdanu potrebu da istražuju teritoriju i zato bi trebalo omogućiti im svakodnevne aktivnosti. Ovo su prilično izdržljive mačke, ali mogu dobiti oboljenja kao što su displazija kuka, policistični bubrezi i hipertrofična kardiomiopatija. Iako ima dugo krzno kao Persijska mačka, dovoljno je negovati ga i jednom nedeljno.

3. Egzotična kratkodlaka mačka – kratkodlaka verzija persijske mačke, još jedna nežna mačka željna vaše pažnje, ne voli da ostaje dugo sama, a redovno negovanje krzna i čišćenje očiju se podrazumeva. Ovo je relativno nova vrsta i ne nalazi se tako često. Sve varijante boje krzna i očiju koje su dozvoljene kod persijskih mačaka, dopuštene su i kod egzotičnih. Ima dobar temperament, mirna je, znatiželjna, razigrana i voli dosta da se igra; uglavnom su slične karakteristike kao i kod persijske mačke. Ne vole previše da ostaju same i često se veoma vežu za svoje vlasnike. Kasno sazrevaju i ostaju razigrane čak i u starosti.

4. Sijamska mačka – prave galamdžijka među mačkama, vodi poreklo iz Sijama (današnji Tajland), gde je poštovana u budističkim hramovima, kao i na dvoru sijamskog kralja. U Evropu stiže u drugoj polovini 19. veka, a u Ameriku početkom 20. veka. Veoma su glasne, zvuče kao beba koja plače i umeju da budu izuzetno otvorene i zahtevne, te ne može baš svako da živi sa njima. U stanju su da satima „vode razgovore“ sa vama ili pak same sa sobom. Razlozi za te višesatne razgovore mogu biti različiti: glad, nedostatak pažnje ili bilo šta drugo što je izazvalo njihovo negodovanje. Šta god da je razlog njihovog nezadovoljstva, one će vam dati do znanja i to najvišim tonom svog hrapavog glasa. Izuzetno su živahne i privržene, aktivne, energične, društvene, znatiželjne i pričljive. Mogu živeti između 18 i 20 godina. Imaju veoma snažan karakter i njihovo prisustvo u kući se uvek oseća. Nekada znaju da se ponašaju agresivno, naročito ukoliko radite nešto što nije po njihovoj volji ili ne radite ono što bi one želele. Vole pažnju i društvo, pa nije preporučljivo da ih dugo ostavljate same. Dobro se slažu sa drugim mačkama, ali i sa psima. Veoma su inteligentne i mogu da nauče dosta trikova. Obično se vežu za jednu osobu i pružaju joj ogromnu količinu ljubavi. Sijamske mačke imaju kratko, svilenkasto krzno bez poddlake, pa je njegovo održavanje vrlo jednostavno i lako.

5. Abisinska mačka je vrsta mačke za koju se pretpostavlja da je najstarija rasa koja je pripitomljena i da je potomak svete egipatske mačke. Prvi primerci ove rase stigli su u Evropu oko 1800. godine iz Abisinije, po čemu je i dobila ime. Ovo je vrlo temperamentna, inteligentna, radoznala, pristupačna i umiljata mačka. Kao i druge mačke, ni ona ne voli da ostaje dugo sama, voli društvo čoveka i različitih životinja. Mačka je vrlo dominantna, ali ne u pogledu da drugima nameće svoju volju, nego zna druge da animira da se njom bave ili da rade ono što ona u momentu želi. Svako ko je ima tvrdi da je neodoljiva, a kada može slobodno da se kreće onda je najsrećnija. Veoma je aktivna, pa bi bilo dobro da joj nađete neku zanimaciju da ne bi postala destruktivna. Kratkodlako krzno ne zahteva previše nege i lako ga je održavati.

6. Ragdol (Ragdoll) je mišićava, krupna dugodlaka mačka koja obožava da sedi u krilu – ona je poznata po tome što se potpuno opusti i njeno telo omlitavi kada je podignete (kao krpena lutka – ragdoll). Ovo je mačka veoma blage naravi, razigrana i ne previše zahtevna. Teži između 10 i 20 kg, ali je uprkos tome veoma nežna i ljupka. Ova mačka ne bi trebalo da bude napolju bez nadzora jer neće znati da se odbrani ako je napadne neka druga životinja pošto nije rođeni lovac, a ni borac, tj. najviše vremena bi trebalo da provodi unutra. Ne zahteva preterano održavanje i vrlo lako se dresira. Ragdoll je odličan ljubimac posebno ako želite prijateljski raspoloženo i nežno društvo koje će biti umiljato prema svima u vašem domu, pa čak i gostima.

7. Birman (Birmanska mačka, Burmanska mačka) – ako želite mačku koja će po karakteru ličiti na psa, onda je ovo pravi izbor. Ovo je veoma druželjubiva mačka, veoma blage naravi i izuzetno inteligentna. Izgleda kao dugodlaka verzija sijamske mačke, ima izrazito plave oči i upečatljive bele šape. Voli da komunicira sa ljudima, ali na mnogo tiši način za razliku od Sijamske mačke. Voli dosta da se igra i da uči raznorazne trikove. Veoma voli društvo, pa se vrlo dobro snalazi u društvu sa drugim životinjama. Ovo nije mačka koja voli da se pentra po vašim policama i da se kači za zavese, tako da ćete je načešće naći na zemlji tj. podu. Krzno zahteva minimalnu negu. Imaju težnju ka gojenju pa povedite računa o njihovoj ishrani.

8. Američka kratkodlaka mačka je veoma izdržljiva, rođeni lovac, dobrog je zdravlja i poprilično tiha životinja. Ovo je prava porodična mačka i veoma je dobra sa decom. Vole da se igraju, kako svojim igračkama, tako i sa svim članovima porodice. Nije im potrebna preterana nega (četkanje 1-2 nedeljno) i veoma dugo žive, do 20 godina. Veoma liči na našu domaću mačku, ali se ipak razlikuje po određenim pojedinostima.

9. Orijentalna mačka i po izgledu i po karakteru veoma podseća na Sijamsku mačku, ali se boja njenog krzna javlja u oko 300 različitih nijansi, a takođe mogu biti kratkodlake ili dugodlake. Temperament veoma podseća na Sijamsku mačku, ali je ova vrsta dosta tiša. Po naravi su društvene, odane, znatiželjne, ‘pričljive’ i zahtevne, potrebno im je mnogo aktivnosti. Uglavnom imaju dug životni vek, premda pojedine pate od naslednih srčanih problema. Kao i Sijamske, i ove mačke su veoma mobilne, stalno su u pokretu. Veoma su znatiželjne. Učestvuju u svemu sto se događa u porodici sa kojom žive. Kontrolišu sve što se donese u kuću, ulaze u kesu da vide šta ste doneli. Ne vole nered i buku, i vrisku dece. Veoma su uredne.

10. Sfinks mačka je prepoznatljiva jer je bezdlaka, tj nema krzno. Sfinks mačke dolaze u raznim kombinacijama boja, a koža im je u onoj boji u kojoj bi bilo krzno kod normalne mačke. Ova vrsta nema brkove, a oko njuške, na ušima i ramenima može se pojaviti naborana koža. Zbog nedostatka dlake, morate da vodite računa da njihovo telo ne izgubi toplotu – zbog toga ih vlasnici često puštaju da se zavuku pod ćebe dok spavaju i na taj način se osećaju prijatno. Sfinks su jako inteligentne i privržene mačke, glasne i „pričljive“. Vole da budu deo porodice i dobro se slažu sa decom i psima, a rado će deliti kuću i sa drugom mačkom, najbolje još jednom iz sfinks vrste. Postoje i vrste mačaka, na primer sijamske, koju sfinks mačke ne podnose. Iako nemaju krzno, veoma je preporučljivo da ih obrišete vlažnim maramicama ili vlažnim sunđerom ako želite da vam nameštaj ostane čist jer se ove mačke prirodno znoje. Imaju veoma brz metabolizam pa im je apetit ogroman – jedu mnogo, nisu izbirljive, ali nema opasnosti da će se ugojiti. Iako nemaju krzno, ove mačke nisu antialergijske pa se ne preporučuju ljudima koji su alergični na mačiju dlaku. Telo joj je veoma osetljivo na sunce pa se preporučuje da joj namažete kremu za sunčanje kada se nalazi napolju i kada je toplo. Kako nemaju dlake na ušima koje bi ih zaštitile od nakupljanja prljavštine, uši je potrebno redovno čistiti vlažnom krpom. Oči nemaju trepavice i često se u uglovima skuplja sluz pa je potrebna dodatna nega, kao i redovna kontrola područja oko kandži.

 

 

Papagaj tigrica


parakeetsPapagaj tigrica je, uz mačku, najzastupljeniji kućni ljubimac na svetu (ako se  izuzme pojedinačan broj ribica). Vodi poreklo iz Australije, gde živi u velikim i bučnim jatima. Kao ljubimci se gaje još od 1800-ih godina i veoma su popularni u svim krajevima sveta.

Papagaj tigrica je mala ptica koja je vrlo živahna, znatiželjna, voli da se igra i istražuje svoje okruženje. Vole da budu u društvu ljudi, ali su i vrlo nezavisne ptice, pa su tako veoma dobar izbor za sve ljude koji prvi put uzimaju papagaja. Zbog svoje male veličine, odličan su izbor za malu decu i ljude koji nemaju mnogo vremena da posvete negovanju svog ljubimca. Lako je čistiti za njima, njihova hrana ne košta mnogo, a lako se mogu držati čak i u malom stanu. Uprkos svojoj veličini, tigrice su inteligentne i imaju izraženu ličnost. Često reaguju na zvižduke i razgovor, a vlasnici neretko nauče svoje papagaje i da progovore po koju reč. Ukoliko im poklonite puno pažnje i strpljenja, lako će se pripitomiti. Životni vek im traje između 10 i 14 godina. Tigrice su izuzetno socijalna bića i trebalo bi da ih držite najmanje u paru.

U divljini, perje tigrice je prugasto zeleno i žuto sa tamno zelenim perjem na krilima koje se naročito primećuje dok lete. Dugogodišnjim uzgojem, međutim, dobijene su i mnoge druge boje, gotovo sve boje duge. Kod tigrica je zastupljen dimorfizam, tj. pol ptice razlikujemo po koloritu. Pol tigrica određuje se prema boji kože oko nozdrva: kod mužjaka je plave boje, a kod ženki varira od belkaste i ružičaste do smeđe boje.

Tigrice vole prostrane kaveze u kojima mogu slobodno da rašire krila (min. 40 x 40 x 30 cm). Za svaku dodatnu pticu, potreban je još 1,5 puta veći kavez.
Papagajima treba staviti nekoliko prečki (grana), igračke, hranilicu i pojilicu. Omogućite svojoj tigrici mnogo igračaka: merdevine, zvonca, ljuljačke… Kavez ne sme da bude na promaji. Tigrica bi  trebalo dnevno da nekoliko sati slobodno leti van kaveza. U svakom slučaju,  proverite da li su prozori i vrata zatvoreni. Za pranje kaveza nemojte koristiti deterdžente, nego vruću vodu ili posebna sredstva namenjena za dezinfekciju kaveza. Tigrice obožavaju da se kupaju ili tuširaju pa im svakako priuštite kupanje u posudici s mlakom vodom ili prskanje prskalicom za cveće (neke više vole hladniju vodu pa isprobajte oba načina).

Uprkos uopštenom mišljenju, samo semenke nisu dovoljne za ishranu. Pored njih, treba dodati i sezonsko voće i povrće koje sadrži dosta vitamina, naročito grožđe, jabuke i „zeleniš“, kao i minerale i sipinu kost.

Ovo su u suštini zdrave ptice, normalno je da su oči širom otvorene i da nisu suzne, da je perje čisto i uredno, da nema promene u boji i konzistenciji izmeta, da ima čiste i suve nozdrve. Kandže nisu predugačke, ne treba da ima nikakvih vidljivih otoka i treba da ima dobar apetit. Sve suprotno od ovoga ukazuje da papagaj ima problem i treba se što pre obratiti veterinaru.

Izvor: pet-centar.rs i birds.about.com

Veliki crveni kengur


Crveni kenguri su najveći torbari na svetu. U stojećem stavu, mužjak velikog crvenog kengura je visok kao i odrastao čovek. To je jedini kengur koji ima krzno crvenkaste boje. Crveni kenguri imaju veoma snažne noge i mogu dostići velike brzine – preko 56 km na čas. Pri jednom skoku mogu premostiti dužinu od oko 8 metara (po nekim podacima, njegov najduži skok može da bude i do 12 metara) i skoče u vis oko 1.8 metara. Kenguri su pandan jelenima i antilopama koje žive u drugim delovima sveta. Biljojedi su, hrane se travom i žive u suvim pustinjama Australije. Dužina tela im je do 1.6 m, a dužina repa oko 1 m. Mužjaci teže oko 90 kg, dok su ženke znatno lakše – oko 30 kg. Prosečan životni vek u divljini im je 12-18 godina, dok u zoološkim vrtovima mogu živeti i do 25 godina. Žive na velikom području, obično u krdima koja mogu brojati od po sto i više jedinki. Australijanci su ova krda nazvali „mobs“ – bande. U svakom krdu je bar po jedan mužjak. Ako ih je u krdu više, onda se za vodeći položaj bore tako što jedan drugoga šutiraju zadnjim red-kangaroo_640x480nogama. Jednim udarcem snažnih zadnjih nogu, na kojima su oštre kandže, kengur može da raspara stomak čoveku ili psu. Ovo je razlog što na koži stomaka kengur ima posebno debelu kožu koja ga štiti u međusobnim dvobojima. Veliki crveni kenguri su aktivni uglavnom noću, dok se danju zadržavaju u senci drveća ili grmlja. Često se dešava da kenguri kopaju plitka udubljenja na mestima u hladovini kako bi se u njima sakrili od vrućine. Kengur je dobro prilagođen životu u suvim krajevima. U periodu kada je najtoplije, on se praktično ne kreće. Na skoro golim prednjim šapama ima krvne sudove pod kožom, što omogućava brže hlađenje tela. Kada su velike vrućine on isteže prednje ekstremitete i pomera ih, da bi se oslobodio viška toplote. Učinak hlađenja povećava i time što pljuvačkom liže svoje šape. Zbog snažnih mišića i jakih tetiva na zadnjim ekstremitetima, kengur se sa lakoćom odbacuje od zemlje. Dok su mužjaci crvenog kengura veoma snažni i veliki (zovu ih još i „jarci“ i „balavci“), ženke su manje, svetlije i brže od mužjaka. Ženke (i mladunci) imaju krzno plavo-sive boje i Australijanci ih često nazivaju „plavim zečicama“ i „plavim letačicama“. Vodeći mužjak u krdu se pari sa svim ženkama. One su spremne za razmnožavanje tokom čitave godine. Vreme bremenitosti je vrlo kratko, oko 33 dana. Kada mladunče dođe na svet, teško je uglavnom samo jedan gram. Iako nedovoljno razvijeno, prednje noge već ima dovoljno jake, pa se može uspuzati po majčinom stomaku i uvući u torbu. Pri tome mu pomaže putić koji majka označi ližući kožu svog stomaka. Ženka je sposobna da rađa neprekidno. Dva dana nakon što se okotila, ženka je već spremna za parenje. U povoljnim uslovima, u roku od dve godine, može da uzgoji čak i tri mladunca. Dok se u njenoj materici nalazi oplođen zametak, u torbi se razvija tek rođeno mladunče, a drugo odraslije se u torbu vraća samo da sisa majčino mleko. Torba se oslanja na karlične kosti, a oko ulaza u torbu se nalazi mišić koji grčenjem onemogućava da mladunče ispadne iz torbe. Nago mladunče u torbi majke odmah nađe bradavicu dojke od koje se ne odvaja narednih 70 dana. Kada mladunče dostigne starost od 5 meseci, prvi put promoli glavu iz torbe. Mladunče napušta torbu majke između 6. i 11. meseca života. Pri napuštanju torbe je težak oko 3.5 kg, ali sisa do starosti od godinu dana.

kangaroo-pictureVeliki crveni kengur se hrani travom i lišćem grmlja. Za razliku od sivog kengura koji popase sve, uključujući i koren biljaka, crveni kengur ostavlja samo koren. I pored toga što crveni kenguri naseljavaju najsuvlje predele u unutrašnjosti Australije, najčešće ih srećemo uz izvore vode, bilo prirodne ili veštačke, gde je rastinje znatno bujnije. U potrazi za krajevima sa vodom, crveni kenguri mogu da pređu veoma velika rastojanja.

Još od vremena kada su počeli da žive na istom prostoru, ljudi kengure love zbog mesa i kože. Prvo su to bili Aboridžini, a zatim i evropski doseljenici. Crveni kenguri imaju vrlo malo prirodnih neprijatelja. Danas kenguri najviše smetaju uzgajivačima krava i ovaca, posebno u doba kada nestane vode i paše za njihova stada. Područja na kojima su ljudi za svoja stada izgradili veštačke izvore vode često koriste i kenguri, bez obzira na to što mogu dugo da izdrže bez vode. Kenguri su dobri skakači, tako da za njih uobičajena visina ograde nije nikakva prepreka. To je uglavnom razlog što ih australijski farmeri smatraju neprijateljima, pa pucaju na njih, postavljaju im zamke i otrovne mamce.