Kako psi reaguju kad im mačka zauzme krevet?


Njihov rivalitet je već čuven – psi pokušavaju da pobede ma15dea3ce65a38f12cacb44e377b89b5ačke svojom veličinom, a one njih lukavošću i dosetljivošću. Ovaj presmešni video pokazuje kako se mačke ne plaše da zauzmu psima njihov prostor iako su pojedini čak i troduplo veći od njih. Ipak, na kraju, neki psi su uspeli da povrate svoje mesto, a negde je pobedila ljubav i drugarstvo pa su shvatili da ipak mogu da dele prostor i uživaju. Pogledajte video do kraja! :)

 

 

 

Tulearski pas (Coton de Tulear)


Ostali nazivi: Pamučni pasCoton-De-Tulear
Zemlja porekla: Madagaskar
Težina mužjaka: 4-6 kg
Težina ženke: 3,5-5 kg
Visina mužjaka: 25-32 cm
Visina ženke: 22-28 cm

Boja: Bela

Životni vek: 14-18 godina

Tulearski pas je nekada bio mezimac plemića i aristokrata Madagaskara. Pretpostavlja se da su njegovi preci stigli na ovo ostrvo u 16. veku na portugalskim i španskim brodovima ili zajedno sa francuskim trupama: francuski bišoni i italijanski bolonjezi. Njegovo neobično krzno je najverovatnije posledica neke genske mutacije, jer se nikako drugačije ne može objasniti ta pojava koja ga je jasno odvojila od drugih malih pasa koji su šetali lukama. Pas je dobio ime po gradu Tulear i u početku je bio pratilac pirata, trgovaca i putnika, a kasnije su ga primetili i zavoleli plemići i plemkinje. Rasa je predstavljena Evropi i Americi tek u drugoj polovini 20. veka. U Amecoton_tulear_grouperiku je stigao 1974. godine, a u Evropu 1977, i to prvo u Francusku. Popularnost rase sve više raste, ali je i danas ovaj pas malo poznat u svetu, posebno van kinoloških krugova.

Tulearski pas je veoma druželjubiv, umiljat i veseo. Spada u visoko socijalne rase i dobro se slaže sa svim ljudima, decom i drugim životinjama. Veoma je vezan za svoj dom i svoju porodicu. Stalno traži društvo ljudi i voli da bude uz svog vlasnika. Odličan je čuvar, jako je inteligentan i ume da iznenadi nekim trikom ili pokušajem da zabavi i izmanipuliše. Jedan od njegovih najsimpatičnijih karakteristika je da se uspravi na zadnje noge i kreće se oko ljudi. Želi da udovolji svakoj želji svog vlasnika, brzo uči i izuzetno je poslušan, mada ume da bude i tvrdoglav u izvesnoj meri. Često se oglašava,coton-de-tulear- naročito u toku igre, a ume da bude uplašen i oprezan prilikom upoznavanja sa strancima, kao i u nekoj situaciji koju ne poznaje. Idealan je za porodice sa decom, kao i za starije ljude – to je pas koji će se svima prilagoditi, svakoga zavoleti i sa lakoćom naterati da ga zavole.

Tulearski pas voli da se igra i da pliva. Voli otvoren prostor, izlete u prirodu, posebno pored vode, trčanje sa drugim psima ili vlasnikom. Čest je učesnik takmičenja u kojima dokazuje svoju razigranost i spretnost, kao što su agiliti, hvatanje loptice i slično. Može da se prilagodi svakom životnom stilu vlasnika i jednako dobro funkcioniše u stanu i kući sa dvorištem.

Dlaka tulearskog psa treba da bude fina, duga oko 8 cm, blago talasasta, građe slične pamuku. Boja dlake je bela, ali su dozvoljene fleke žute ili sive boje, posebno na ušima. Dugo i meko krzno zahteva svakodnevnu negu. Treba ga redovncoton-de-tulearo četkati da bi se odstranila mrtva dlaka, kupati ga dva-tri puta godišnje i podsecati dugu dlaku između prstiju i oko ušiju. Ne treba ga šišati. Gotovo da se uopšte ne linja, tako da je odličan izbor za ljubitelje pasa koji imaju problem alergije.

Tulearski pas spada u generalno zdrave pse. Ne postoje predispozicije za neke značajne genetske bolesti. Obično živi 14-18 godina i nema ozbiljnijih problema sa zdravljem. Treba imati u vidu da je ovaj pas izuzetno socijalan i da će se bez kontakta sa ljudima razviti separaciona anksioznost.

Izvor: ShowDog review

1236313388_skipper

Coton-De-Tulear-all-small-dogs-14498320-500-502CotondeTulearaugust20pics008

Ponašanje pasa – jurenje sopstvenog repa!


Jurenje sopstvenog repa na prvi pogled može da liči na bezazlenu igru. Ponekad to i jeste. Problem se javlja kada takvo ponašanje postane preterano često i uporno, tako da odvlači pažnju psa od drugih aktivnosti ili ga čak i povredi.dogchasingtail

U početku je ovo ponašanje bilo smatrano posledicom dosade, nešto čime psi pribegavaju da „ubiju vreme“.  Pre nekih desetak godina, ta teorija je napuštena da bi se jurenje repa svrstalo u kompulsivna ili stereotipna ponašanja. Pod stereotipnim ponašanjem podrazumeva se svaka ritualistička, repetitivna i konstantna radnja koja nema nikakvu očiglednu funkciju. Ovo znači da kod pasa postoji genetska predispozicija za ispoljavanje ovakvog ponašanja u stresnim situacijama, kao što su anksioznost ili konflikt. To takođe znači da se razvija iz prirodnih instinkta.

dog-chasing-tailPredispozicije za ovaj problem u ponašanju postoje naročito kod Bul terijera i Nemačkih ovčara, što samo potvrđuje pretpostavku da genetika ima veliki uticaj na nastanak poremećaja. Ipak, stres igra značajnu ulogu u njegovom razvoju. Sasvim je moguće da pas koji ima genetsku predispoziciju nikada ne razvije ovo ponašanje jer živi u odličnim uslovima, a da pas koji je nema ipak počne da juri rep usled velikog pritiska okruženja i ekstremnih provokacija.

Dakle, stres je okidač koji dovodi do poremećaja ponašanja i pojave različitih kompulsivnih radnji. Stres kod pasa obuhvata mnoge konfliktne situacije: socijalna izolacija, neslaganje i kompetecija sa drugim psima ili ljudima, nemogućnost ispoljavanja tipičnog ponašanja za vrstu…

Ispoljavanje ovog poremećaja u ponašanju varira od jednog do drugog pojedinca: kod nekih se javlja u blagoj formi i pas ne pokazuje mnogo entuzijazma za radnju. Drugi trče u uskim krugoviDog_Picture_521ma koliko god brzo mogu, dokle god su u stanju da stoje na nogama. Ako pas uspe da uhvati rep, može da se povredi, što se često i dešava kod Bul terijera, kod kojih se lako primeti deformitet repa. Pojava svakog poremećaja u ponašanju može da bude i posledica nekog medicinskog problema. Prijavljeni su slučajevi epilepsije i drugih nervnih napada kod kojih se razvija ovaj tip stereotipnog ponašanja. Takođe je dokazano da povećanje koncentracije dopamina u organizmu utiče na pojavu kompulzivnih radnji. Bol, iritacija i svrab pri korenu repa će svakako naterati psa da se neprestano osvrće ka repu, ali tada je očigledno da postoji neka promena na koži ili nervni poremećaj.

Jurenje repa je problem koji se može otkloniti. Psi sa ovim poremećajem u ponašanju obično ispoljavaju još neku kompulsivnu radnju, ili imaju predispoziciju za njen razvoj. Dakle, ako psa jednostavno fizički sprečite da juri svoj rep, on će pribeći dogtailnečem drugom. Pravilna terapija uključuje poboljšanje okruženja, što uključuje duže i raznolikije šetnje, igru sa psima, zdravu hranu i pravilnu komunikaciju sa vlasnicima. Psu treba obezbediti mogućnost da radi sve ono što je tipično za vrstu i za čim oseća potrebu, kao što je jurenje za plenom (lopticom, frizbijem…), kopanje i slično. Mogu se primeniti i neki sedativi, ali samo kao potporna terapija i isključivo pod nadzorom veterinara.

Izvor: ShowDog review

 

Svi talenti Zlatnog retrivera!


Svi se sećamo kako je Zlatni retriver u filmu „Badi, pas košarkaš“ maestralno igrao košarku, ali to je bio samo početak otrkivanja šta sve ovaj pas može. Naime, opšte je poznato da je Zlatni retriver veoma inteligentan pas, privržen porodici, sa velikom željom da uči i zadovolji prohteve svog vlasnika. Internet je prepun video klipova u kojima vlasnici prikazuju svoje ljubimce u najboljem svetlu, a ja sam za vas odabrala one najzanimljivije, u kojima nas Zlatni retriver svojim talentima i veštinama uvek iznova i iznova oduševljava i iznenađuje :)

Veliki ljubitelj gitare i dobrog ritma! :) Ovde vidimo kako Zlatni retriver uživa i prati ritam dok njegov vlasnik svira gitaru. Čim on zastane, njegovo lice izražava negodovanje, i opet se „osmehuje“ kada on nastavi da svira :)

Talentovani plesač! :) Ovde su reči suvišne! Ne znam da li više oduševljava njegova tako dobro uvežbana koreografija ili njegovo raspoloženje, ali ovaj klip ostavlja bez daha :)

Zlatni retriver imitira zvuk sirene!

Apsolutni sluhista! :) Neverovatno je koliko ovi psi dobro čuju i koliko su u stanju da doslovno ponove zvuk koji čuju. Naravno da je ovome prethodila vežba, ali treba imati u vidu da mnogi ljudi nisu u stanju da ponove zvuk koji čuju ni nakon mnogo vežbanja…bravo za muzički talenat ovih pasa! :)

Glumačke sposobnosti! Jako zabavan video klip, pogledajte obavezno! :)

 

Patuljasti šnaucer


Zemlja porekla:Crni_Patuljasti_šnaucer Nemačka
Težina: 4.5kg – 8.5
Visina: 30 – 35 cm

Boja: Crna, ˝biber i so˝, crno-siva, bela

Životni vek: 12-15 godina

Najstariji zapisi koji se tiču stvaranja Patuljastog šnaucera potiču iz 19. veka. Uzgajani su da bi radili na farmama – ubijali pacove i druge štetočine koje su se šunjale oko ambara i uništavale letinu. Na samom početku, korišćeno je nekoliko malih rasa u ukrštanju sa standardnim Šnaucerom, sa ciljem da se napravi identična minijaturna verzija tog visoko cenjenog psa. Mali psi su mogli da se zavuku gotovo svugde i imali su veće šanse da uhvate brze glodare. Međutim, uvođenjem Pinča, Pudle i sličnih pasa u uzgojni program dovelo je do promene boje krzna, tako da su odgajivači bili primorani da isključuju mnoge štence koji su se rađali beli ili sa nepravilnom šarom. Prvi patuljasti šnaucer zaveden je 1898. godine, a naredne godine pojavio se na izložbama. Neustrašivi i nepokolebljivi maleni psi koristili su se ne samo kao lovci na štetočine, već i kao čuvari stada, manjih farmi i porodica.

rase-de-caini-schnauzer-pitic-272x300Patuljasti šnauceri su poznati po svom živahnom temperamentu. Energični su, razigrani i veseli, poput male dece. Jako su privrženi ljudima sa kojima žive. Oni zahtevaju pažnju svojih vlasnika, traže igru i u tome umeju da budu drski i tvrdoglavi. Vole da pokazuju svoju superiornost, posebno pred drugim psima, što može da bude opasno za malenog šnaucera koji izaziva čak i zastrašujuće krupnijeg psa i donosi sebi više nevolje nego što je zaista tražio. Zato je važno da se štene socijalizuje među drugim psima, ali čak ni tada nije garantovano da će uvek i bezuslovno prihvatiti i voleti svakog psa kojeg sretne. Prema ljudima je obično prijateljski nastrojen, iako ume da bude pomalo rezervisan prema strancima.Patuljasti šnaucer je divan prijatelj, sjajan kućni ljubimac i prijatelj deci. Ima tendenciju da preterano laje, ali uz pravilno vaspitanje, to ne mora da bude toliko iritirajuće kao što je slučaj sa nekim drugim malim psima. Pored toga, lavež nije u toliko visokim tonovima. Odličan je čuvar i mišolovac. Spada među najinteligentnije pse, brzo učberryi i lako se trenira. Potrebno mu je mnogo mentalne stimulacije i, ako mu je dosadno, lako pada u depresiju ili postaje mrzovoljan. To ga čini psom koji zahteva predanog vlasnika koji ima vremena da se bavi svojim ljubimcem. Svu pažnju koju dobija, maleni pas vraća svojoj porodici lojalnošću i beskrajnom ljubavlju.

Patuljasti šnaucer može da živi u stanu, kao i u kući sa dvorištem. Energičan je i zahteva mnogo igre, kretanja i pažnje. Dlaka se lako održava, povremeno trimuje i šiša, ali malo linja. Dovoljno je četkati ga dva puta nedeljno. Nema karakterističan miris i nema razloga da se kupa često. Zgodan je za porodice sa malom decom jer ume da razvije visok stepen tolerancije za sve pripadnike svoje porodice. Jede malu količinu hrane, tako da mu se bez mnogo problemaschnauzer-pitic može priuštiti najkvalitetnija hrana. S obzirom na njegovu veličinu, može da prati svog vlasnika svugde.

Što se zdravlja tiče, kod Patuljastog šnaucera postoje predispozicije za dijabetes, oboljenja bubrega i jetre, Fon Vilebrandovu bolest, zatim nasledna oboljenja očiju, a česte su i alergije koje se manifestuju promenama na koži. Živi oko 15 godina i ne pokazuje znake starosti do kasnih godina. Treba voditi računa da se psu ne daje više hrane nego što mu je neophodno, jer se lako goji.

Velški korgi


Zemlja porekla: UK/Vels
Težina mužjaka: 11-14 kg
Težina ženke: 11-13 kg
Visina mužjaka: 25-30 cm
Visina ženke: 25-30 cm

Boja: Crvena, crna, smeđa

Životni vek: 12-15 godina

Ime Korgi najverovatnije dolazi iz velškog jezika i znači mali,patuljasti pas. Nastanak korgija je veoma nejasan i nema pravih pisanih svedočanstava o njihovom poreklu. Smatra se da su jedna od najstarijih rasa psa koja je nastala u Velsu, pokrajini Ujedinjenog Kraljevstva. U rukopisima iz 12. veka pominju se govedarski psi, ali se ne može sa sigurnošću tvrditi da su to današnji korgi ili njihovi preci. Pretpostavlja se da su na nastanak ovih pasa uticale skandinavske rase, kao što je švedski valhund, koje su u Britaniju došle zajedno sa osvajačima Vikinzima tokom 9. i 10. veka.  Rasa je stigla u Vels preko flamanskih tkača koji su svoje pse parili sa lokalnim psima. Zapisi o odgoju velškog korgija postoje još od Vilijema osvajača iz 11. veka, kada je korgi živeo u Južnom Velsu gde su korgiji uzgajani kao govedarski psi. Oni na veoma specifičan način teraju stoku – ne trče oko životinja da bi ih terali ili okupili u grupu, već grickaju goveda i štipaju ih zubima za donje delove nogu, i na taj način ih teraju dalje. Osim što se uzgajaju za teranje goveda, korgiji se koriste se i za teranje ovaca, velških ponija, i što je još zanimljivije, za teranje jata gusaka. Danas se, ipak, najčešće čuva kao porodičan pas i kućni ljubimac. Postoje dve različite vrste korgija. Velški korgi Pembroke i Velški korgi Cardigan, oba nazvana po regiji iz koje dolaze. Velški korgi Kardigan ređa je i veća pasmina korgija. Imaju jače kosti, veće telo, veće, oblije uši i lako se prepoznaju  po svom dugom i čupavom repu. Pojavljuje se u više varijanti boja nego Pembrok. Kardigan korgi može biti tigrasti, crveni i crni sa mrljama na telu u kontrastnoj boji. Pembrok korgi je mnogo rasprostranjeniji, imaju šiljaste uši i izgledom su slični lisici, sa malim zakržljalim repom  (ili je potpuno bez njega) i ravnim nogama. Dlaka je srednje dužine i ravna, nikada meka i kovrdžava, sa dobro razvijenom poddlakom. Crvene je boje, žuto-smeđe, crne sa paležima sa belim oznakama na grudima, vratu i nogama, ili bez oznaka. Dozvoljena je i poneka bela oznaka na glavi i njušci.

Najniži je među čuvarskim psima. Zbog njegovih kratkih nogu stiče se utisak pomalo zdepastog tela i kretanja, ali ovo je zapravo vrlo brz i okretan pas. Svoju svetsku slavu stekao je kao omiljena vrsta psa i ljubimac Kraljice Elizabete II koja ih uvek ima četiri. Korgi je veoma inteligentan pas koji brzo uči, aktivan je i odličan čuvar, hitar je i lajaće kad god mu bude nešto sumnjivo kako bi digao uzbunu i obavestio svoje vlasnike. Iako je mali rastom,vrlo je okretan, brz i neustrašiv. Veoma je razigran,voli da istražuje, vrlo je zabavan i voli da se igra i učestvuje u svim porodičnim aktivnostima. Od svog vlasnika zahteva da mu se posveti svakodnevna pažnja i društvo. Voli šetnje, kao i druge aktivnosti na otvorenom. Nije ga teško dresirati jer on i sam pokazuje želju za učenjem, a sa dresurom treba početi još dok je štene kako biste na kraju imali poslušnog i vaspitanog psa. Ovo je veoma pouzdan pas i podjednako odgovara iskusnim i neiskusnim vlasnicima. Odličan je porodičan pas,voli da ugodi i odlično se slaže sa mirnom decom i drugim kućnim ljubimcima. Često će se truditi da otera nepoznate pse i mačke, jer je ipak, nekada davno, on bio treniran za to. Korgi teži ljubavi i društvu svojih vlasnika i nije namenjen onima koji nemaju dovoljno vremena za njega. Zanemarivanje može dovesti do dosade i destruktivnog ponašanja. Prema neznancima će biti vrlo sumnjičav što se može pripisati njegovim čuvarskim sposobnostima, ali s gostima će najčešće biti pristojan. Potrebna mu je umerena količina aktivnosti i vežbe jer je sklon gojenju.

Korgi je prilagodljiv i može živeti u različitim okruženjima i klimama. Dovoljno ga je četkati i češljati 2-3 puta nedeljno, a za vreme linjanja u proleće i jesen svakog dana. Kupanje se obavlja po potrebi.

Kardigan i penbrok korgi su dugovečne i dosta vitalne rase. Od zdravstvenih problema koji prate pse ove rase, ističu se displazija kukova i laktova, kao i diskus henrija. Prosečan životni vek im je 11 do 13 godina, ali mogu živeti i do 15 godina. U većini slučajeva, polni nagon kod kuja se javlja na svakih 6 meseci. Pri štenjenju nema većih komplikacija i uglavnom se štene same, bez pomoći vlasnika i veterinara. Na svet donose 6 do 7 vitalnih mladunaca.

Pomeranac


Nadimak: Pom Pom

Zemlja porekla: Nemačka, Poljska

Težina: 1.9 – 3.5 kg

Visina: 13-28 cm

Boja: Dozvoljene su sve boje, ali bez mrlja.

Životni vek: 12-16 godina

Jedan od najslađih pasa na svetu, Pomeranac, kako mu i samo ime kaže, vodi poreklo iz oblasti Pomeranije koja se nalazila na prostoru današnje severoistočne Nemačke i severozapadne Poljske. Ovaj patuljasti špic je nastao od većeg, Nemačkog špica i veoma je popularan još od doba kada je postao ljubimac Britanske kraljevske porodice gde je ovim psom naročito bila oduševljena kraljica Viktorija.

Ima kratko i čvrsto telo i rep prebačen preko leđa, na kojima leži ravno i položeno. Dlaka je duga i oštra, sa debelom poddlakom. Dlaka pomeranca može biti bilo koje boje, uključujući riđu, belu, krem, plavu, smeđu, crnu, braon, narandžastu, crvenkastu, tigrastu šaru kao i kombinacije ovih boja. Najčešće boje su bela/krem, narandžasta i crna. Preporučuje se svakodnevno četkanje jer Pomeranci imaju veoma debelu dlaku koja može lako da se zamrsi, a uz to su i skloni linjanju, dok se šišanje preporučuje jednom u mesec dana ili dva meseca.

Pomeranci su veoma društveni, razigrani, živahni i veseli psi. Veoma su privrženi svojim vlasnicima i poznati su kao dobri čuvari. Naime, iako su mali, imaju oštar lavež, misle da su veći nego što jesu pa se neće plašiti da napadnu i veće od sebe ako su oni ili njihovi vlasnici ugroženi. Brzo se vezuju za svoje vlasnike i umeju dosta da pate kada vlasnici nisu duže kod kuće. Pomeranac je veoma energičan pa je veoma bitno da ga vaspitavate dok je još mali da ne biste kasnije bili u situaciji da on šeta i sebe i vas, umesto da vi šetate njega. Rana dresura je veoma važna kod ovog psa jer on može, ako mu dopustite, da pokaže svoju samovolju, da laje previše kada čuje zvono ili vidi nepoznatog čoveka u kući ili da bude previše zahtevan i razmažen. Ipak, uz doslednu i strogu dresuru, ovaj maleni pas može bez problema da živi u domaćinstvu sa drugim psima i životinjama. Veoma je inteligentan, rado uči trikove i voli da se igra. Ovo je ekstrovertan pas, voli da bude u centru pažnje, ali može da pokaže i agresivnost i dominantnost ukoliko nije vaspitan kako treba. S obzirom na svoju veličinu, dobar je za život u stanu, ali se ne preporučuje porodicama sa malom decom. Mala deca ponekad nemaju meru pa često umeju da ugnjave psa i da se ophode prema njemu kao prema igrački, a Pomeranac svakako nije tip psa koji će imati strpljenja u takvoj situaciji i onda postaje nervozan. Dobro se slažu sa starijom decom, a idealni su ljubimci starijim osobama. Čak i osobe koje nisu preterano ljubitelji pasa ne ostaju ravnodušne pred ovom pufnastom masom pozitivne energije.

Pomeranac je prilično zdrav pas, ali kao i svi drugi psi, može imati zdravstvene probleme koji se češće javljaju od ostalih. Uz dobru negu (četkanje, čišćenje zuba, očiju i ušiju, dobra ishrana), ovi problemi se mogu izbeći u velikoj meri. Skloni su ranom gubitku zuba, pa se preporučuje davanje suve hrane. Pomeranci takođe mogu da pate od blagog do teškog oštećenja sluha, povećanog očnog pritiska, srčanih problema.

Najslađi pas na svetu Bu (Boo). Pomeranac Bu je trenutno najomiljeniji pas na svetu i ima svoju stranicu koja broji preko osam miliona obožavatelja. On je jednostavno presladak, velika je maza, voli da se slika i veoma je medijski aktivan. Postao je internet senzacija zahvaljujući frizuri – jednog dana se toliko umrsio da su vlasnici morali da ga ošišaju, telo mu je obrijano a glava ostala čupava, vlasnici su to slikali i tako se rodila nova internet zvezda! Velika popularnost psa navela je vlasnika da napiše knjigu “Bu: Avanture najslađeg psa”, koja je postigla veliki uspeh i bila prevedena na 10 jezika. Za njom je usledila još jedna “Bu: mali pas u velikom gradu”, koja je, takođe, imala velikog uspeha posebno među mališanima. Maštovite doskočice i komentari ispod slika, na stranici na Facebook-u, čine da ljudi dodatno poblesave za ovom životinjicom, pa i da zaborave da on, zapravo, nije ljudsko biće. Tako Bu ima običaj da nam redovno čestita praznike, da izrazi negodovanje kada ga vlasnici ostave samog u kući, a i navikao je da sa obožavaocima podeli najdublje misli, nedoumice ili radosti. Redovno se javlja sa putovanja ili iz udobnog kreveta, nakon opuštajućeg kupanja, večere ili iscrpljujuće jurnjave sopstvenog repa.

Psi i mala deca…koje su vrste psa najbolje i najbezbednije za bebe i malu decu?


Psi i deca su dobitna kombinacija! Pogotovo ako roditelji na vreme preduzmu sve neophodne radnje kako bi psa, ali i dete pripremili na zajednički život. U tom slučaju se povrede i neprijatne situacije kako deteta, tako i psa, svode na najmanju moguću meru.

Pravila ponašanja za roditelje

Na vreme psa pripremite na dolazak male bebe u kuću. Pogotovo ako se vaš pas nikada nije susretao sa decom. Zašto? Susret s nečim što plače i meškolji se psa može podsetiti na drugu životinju, a ne na dete.

Ne zanemarujte psa. Psi koji nisu prethodno pripremljeni na dolazak male bebe mogu postati ljubomorni i u skladu s tim reagovati. To što je u porodicu stigla beba ne znači da pas ne treba ići u šetnju, igrati se i raditi sve što je radio pre dolaska novog člana porodice. Organizujte se međusobno dobro kako bi potrebe svakog člana porodice bile namirene.

Decu od malena učite da životinje nisu igračke, već živa bića koja imaju osećanja. Pritom, imajte na umu da odojčad i deca do prve godine života ne razlikuju psa od igračke.

Njima je to nešto zabavno što ih veseli. Dete ne može shvatiti da životinju povlačenje boli i da pas to može doživeti kao pretnju. Za sve što će se događati između deteta i ljubimca odgovorni su roditelji.

Malo dete nikada ne ostavljajte samo sa psom bez obzira čiji pas bio i koliko poverenja imate u njega.

Ako je vaš pas znatiželjan i želi ‘da onjuši’ dete nemojte ga grditi i vikati na njega. Važno je da pas dete doživljava kao nešto pozitivno. Ipak…

Pas sme ‘da njuška’ dete samo ako mu vi dozvolite. Ako ne želi (iz bilo kog razloga) ne forsirajte interakciju psa i deteta.

Budući da psi često reaguju instinktivno, dovoljna je sekunda da pas ‘iz čistog mira’ ugrize dete. Jedan od najčešćih primera je pokušaj deteta da iznenadi psa koji spava. Na prvi pogled bezazlena situacija može imati tragične posledice.

Ponekad je nužno psa zatvoriti u drugu prostoriju. Na primer, kad dojite ne dozvolite da vas pas ometa. Psu ne dozvolite da liže dete, njegove igračke, flašicu, cuclu i slično ( ma koliko to vama bilo slatko).

Ne dozvoljavajte psu da jede dečju hranu, pogotovo ne ostatke hrane koje ostanu na detetu ili padnu na pod. Kada pas jede, detetu takođe ne dozvoljavajte da ga ometa.

Dobro je znati

U sedam od deset napada pasa sa smrtnim posledicama žrtve su deca. Većina napada događa se u vlastitom domu ili kod bliže rodbine. Najteži ugrizi, ponekad čak sa smrtonosnim posledicama događaju se deci mlađoj od 10 godina. Posebno je ugrožena odojčad. Ovi podaci samo govore da je neophodno da pratite početno upoznavanje bebe i psa, kako njihovo druženje na kraju ne bi imalo negativne posledice.

Koje rase se najbolje slažu sa malom decom?

Iako je svaki pas jedinka za sebe, postoje određene rase pasa za koje se smatra da su najbolji izbor za držanje ako imate i malu decu u kući. Važno je znati da će se svaki pas ponašati onako kako ga mi kao vlasnici vaspitamo, čemu ga učimo i šta mu dozvoljavamo a šta ne.

Labrador retriver je pas o kome ne treba mnogo pričati – ovo je naširoko poznat pas po svojoj druželjubivosti, nežnosti i strpljenju sa decom. Mnogo voli da se igra, a često ga koriste i kao terpijskog psa za decu. Sličan njemu, i Zlatni retriver je uvek raspoložen da se igra sa vašom decom, nežan je i uvek dobro raspoložen. Bigl je veoma društven pas koji će pratiti vaše dete gde god se ono kretalo po kući ili dvorištu. Kako je mnogo radoznao i voli da njuška, trebalo bi da ga vaspitate da ne preteruje sa tim u blizini deteta kako ga ne bi uplašilo. Kako bi vaša deca bila uvek aktivna i srećna, odličan izbor je Border Koli koji mnogo voli da bude u društvu dece. Bernski planinski pas je naročito dobar i strpljiv sa decom – čak i ako ga deca „maltretiraju“ on nikada neće uzvratiti. Ako volite velike pse, pored Bernskog planinskog psa ističe se i Bernandinac, kao pravi bebisiter među psima, ima veliko srce i mnogo strpljenja. Među malim rasama, kao dobri za decu, ističu se Francuski buldog i Mops koji jako vole da se igraju sa decom, ali roditelji moraju da povedu računa da ih deca ne tretiraju kao igračke. Irski seter je strpljiv sa decom, a suprotno opštem mišljenju da su veoma opasni psi, bul terijeri mogu biti dobri sa decom i veoma zaštitnički nastrojeni prema njima ako ih vaspitate i socijalizujete na vreme. Sibirski haski voli da se igra sa decom i nije nimalo ujedljiv, tako da dopušta da mu deca svašta rade. Kada je dobro odgojena, Nemačka doga je ljupka, šarmantna i privržena životinja. Obožava decu i deci u razvoju je izvrstan prijatelj i odličan čuvar. Nemački ovčar je pravi, privrženi prijatelj čitavoj porodici, pa tako i deci, a često se koristi i kao terapijski pas za decu. Slično njemu, i Ši-Cu je terapijski pas i dobar je i pažljiv sa decom. Pravi bebisiteri među psima su i Akita Inu, snažan i odan pas, veoma privržen deci i Bokser koji je veoma dobroćudan, tolerantan, nežan i pažljiv sa decom, neumoran u igri i blesavljenju sa malom decom. Engleski buldog je veoma lojalan i privržen pas i može uspostaviti veoma jake veze sa decom. Bulmastif, iako veliki i snažan, dobar je izbor ako imate decu jer je veoma privržen porodici i zaštitnički nastrojen prema deci. Dobro okruženje za vašu decu mogu pružiti i Bobtail, Njufaundlend, Koli (tzv. Lesi), Pudla, Bostonski terijer, Vižla, Erdel terijer, Staford. Psi kao što su Kavalijer španijel kralja Čarlsa, sve vrste Bišona, Džek Rasel terijer i dosta drugim minijaturnih vrsta pasa mogu biti dobri sa starijom decom, ali se baš i ne preporučuju u blizini mnogo male dece.

Zlatni retriver


Zemlja porekla: Škotska
Težina mužjaka: 27-36 kg
Težina ženke: 25-32 kg
Visina mužjaka: 56-68 cm
Visina ženke: 51-58 cm

Boja: Sve nijanse zlatne boje

Životni vek: 10-12 godina

Popularni Goldi svoje korene vuče iz Škotske gde je nastao ukrštanjem raznih vrsta španijela, retrivera i setera u XIX veku. Isprva je bio odgajan na imanju škotskog plemića Sera Dadlija Merdžoribenksa. Kao snažan pas srednje veličine, bio je veoma cenjen za lov kako na kopnu tako i u vodi. Kasnih 1800-ih, rasa je postala dobro poznata u Severnoj Americi i registrovan je  u  američkom kinološkom savezu 1925. godine. U to vreme su se Zlatni retriveri odgajali najviše kao sportski psi koji zahvaljujući svojim nežnim i mekanim ustima donose gazdi neoštećen plen.

Ovo je jak pas sa lepo oblikovanom, širokom i zaobljenom glavom. Široka njuška se sužava pri karju, nos je crn, oči su tamne a uši su srednje veličine i viseće. Rep je dug, ali nikad savijen. Spoljašnja dlaka je gusta i meka, ravna ili talasasta. Podlaka je umereno gusta i vodootporna. Kao što sam naziv rase govori, boja krzna je zlatna sa mogućim varijacijama od svetlije do tamnije, a ne sme biti smeđe ili boje mahagonija.

Zlatni retriver danas odlično objedinjuje uloge sportskog i porodičnog psa. Ovo je jedan od najpopularnijih pasa na svetu, a ova činjenica i ne iznenađuje s obzirom na njegove karakteristike. Ovo je vrlo lep pas koji je neverovatno privržen svojoj porodici, voli ljude, a naročito je pažljiv i nežan sa decom. Živahan je, razdragan i vrlo umiljat. Zlatni retriver je tipičan porodični pas, strpljiv je, miran i voljan da uči. On voli da učestvuje u svim aspektima vašeg života, zabavljajući vašu decu, igrajući sa vama fudbal, frizbi i sl. Obožavaju da donose lopticu i slične igračke. Oni prosto žude za ljubavlju i pažnjom svog vlasnika. Što su više uključeni u vaše aktivnosti, to postaju bliskiji i poslušniji sa ukućanima. Druženje je njihov osnovni poriv i pre će pristati da budu bez hrane nego bez vas, iako su rođeni gurmani. S obzirom da su vrlo inteligentni, lako ih je dresirati. Umeju da zapamte i do 50 komandi u toku života. S obzirom da vole da udovolje vlasnicima, dresura za njih predstavlja zabavu. Poslušan je, prijatan sa svima, a ukoliko ga tako vaspitate, može biti i dobar čuvar. Iako ne spada u bučne rase, ovaj ljubimac će objaviti dolazak posetilaca. Voli da se igra i sa drugim psima i nije agresivan. Ovo nije pas koji će biti miran na lancu ili u boksu jer on voli dosta da se kreće i igra, pa je zato najbolje da se drži u dvorištu. Možete ga držati i u stanu ali uz dovoljno dnevne šetnje i istrčavanja. Ipak, vlasnik Zlatnog retrivera bi trebalo da ima u vidu da je ovaj pas najsrećniji u prirodi. Ako mu je dosadno, ume da pravi nestašluke, da glasno laje ili zavija kako bi privukao pažnju.

Zlatni retriver obožava da pliva, odličan je plivač, a može da pliva i u hladnoj vodi jer njegova gusta, vodootporna podlaka ostaje suva i topla. Bitno je da se pravilno hrane i imaju dovoljno aktivnosti, jer u protivnom dolazi do prekomerne težine. Osim kao kućni ljubimac i izložbeni pas, Goldi se i dan danas koristi za lov gde najčešće donosi pernatu divljač i kreće se po nepristupačnim močvarnim predelima. Zahvaljujući razvijenom njuhu, ovi retriveri se koriste za traganje, spašavanje ljudi u ekstremnim situacijama i kao službeni psi za otkrivanje narkotika. Zbog sposobnosti da lako uče i privrženosti ljudima, često se koriste za pomoć hendikepiranim osobama, a odlični su i kao vodiči slepih i slabovidih i kao terapijski psi.

Zlatni retriveri ne zahtevaju neku posebnu negu, osim što bi, zbog duge dlake, trebalo redovno da se četkaju. Redovnim četkanjem krzno postaje sjajno, smanjuje se linjanje i mogućnost stvaranja ućebotina koje mogu biti bolne za vašeg psa. Takođe, bilo bi poželjno da im se peru zubi jednom dnevno, ako je moguće.

Generalno, Zlatni retriveri su otporni i zdravi psi sa par medicinskih problema koji se mogu javiti češće nego ostali: kao i kod mnogih drugih velikih i srednje velikih pasa može se javiti displazija kukova; katarakta, kao uzrok zamućenja očnog sočiva; uvrtanje želuca je potencijalno smrtonosno oboljenje izazvano punjenjem želuca gasovima i njegovim uvrtanjem; epilepsija, poremećaj koji se može javiti između druge i pete godine života; interdigitalni dermatitis-pododermatitis je zapaljenje šapa uključujući tabane i nokte (ukoliko se pas češće kreće po nepristupačnim oblastima).

 

 

Maltezer


Zemlja porekla: Malta (ili Italija)
Težina: 1.8-3.2 kg
Visina mužjaka: 21-25 cm
Visina ženke: 20-23 cm

Boja: Bela

Životni vek: 12-15 godina (čak i više)

Maltezer (ili Malteški pas) pripada porodici Bišona i spada u 9. FCI grupu: Psi za pratnju i razonodu. Maltezer je jedna od najstarijih patuljastih vrsta pasa na svetu. Iako po nazivu ovog psa možemo da pretpostavimo da potiče sa Malte, pojedini starogrčki spisi govore da iz grada Melita na Siciliji postoje veoma lepi psi zvani „Canis Melitei“, što ukazuje na mogućnost italijanskog porekla ove vrste. Na Malti postoji već vekovima, a s malteškim trgovcima je stigao do Kine i Filipina. Naročito je bio popularan u Engleskoj za vreme vladavine Tjudora, a najviše su bili zabavni i omiljeni ljubimci ženama.

Maltezeri imaju meku, belu, dugu i svilenkastu dlaku, crnu njušku i duboke, živahne crne oči. Ovo je mali pas kod koga je dužina tela veća od visine. Njegova dlaka, koja podseća na staklenu vunu, može biti duga i do 22 cm. Dlaka je jednoslojna, bez poddlake, i ne bi trebalo da bude ni talasasta ni kovrdžava. Ono što ovu rasu, osim veličine, čini veoma popularnom i poželjnom (naročito za ljude koji žive u stanu) jeste to što njihovo krzno nema miris, linjaju se sasvim malo ili ni malo, imaju dug životni vek i savršeni su ljubimci za sve koji imaju problem sa alergijama na dlaku.

Ovo je vrlo živahan, razigran pas, odan vlasniku i veoma dobar sa decom (ali ne previše malom decom, tu vodite računa). Inteligentan je, voli da uči trikove, rado se kreće ali ume često i da upadne u neprilike ukoliko vam nije na oku. Oprezan je, brzo reaguje na zvuke i može da vas upozori na moguću opasnost. Ovo je nežan, tipičan damski pas, graciozan, simpatičan i dobrog je zdravlja. Ono na šta svaki vlasnik mora da obrati pažnju jeste da ne razmazi ovu simpatičnu kucu. Maltezer mora od malena da se uči disciplini, inače ovo može postati pas koji vam može zadavati glavobolje svojom razmaženošću – voli da bude u centru pažnje, da skače po gostima, da se ne odaziva kada ga pozovete, da bude izbirljiv u ishrani, ili da teško podnosi vaš odlazak od kuće što može izraziti dugim cviljenjem i lajanjem; ipak, ovo se sve može sprečiti ranom i doslednom dresurom. Takođe, vodite računa da se pas ne ulenji i ne ugoji.

Iako je Maltezer sladak i simpatičan psić koji će vam lako ukrasti srce, morate biti svesni obaveza i nege koju ovaj pas zahteva. Neophodno je svakodnevno češljanje njihove duge i guste dlake, jer, ukoliko samo jedan dan preskočite, stvaraju se čvorovi koje, najverovatnije, ni uz najveće napore nećete uspeti da odmrsite. Ovakvu dlaku je, takođe, poželjno negovati specijalnim šamponom i balzamom. Dlaka se potpuno razvija u trećoj godini života i treba je negovati tvrdom (ne metalnom!) četkom. Dlaka na vrhu glave je najčešće svezana u repić kako ne bi bila na očima. Neki vlasnici svoje pse šišaju na kratko kako bi manje vremena provodili uređujući svog psa. Oči takođe treba čistiti svakodnevno jer suzenje kod maltezera i ostalih belih rasa ostavlja crveni trag ispod očiju koji ima tendenciju da se proširi na celu njušku. U suzicama se prirodno nalaze bakterije koje pri dodiru sa vazduhom oksidišu i ostavljaju crveni trag stvarajući efekat crvenih suza. Kako maltezer ima belu dlaku, potrebno je detaljno mu čistiti šape posle svake šetnje. Neće propustiti priliku da skoče u neku baricu u toku šetnje (to im je omiljeno) pa bi bilo poželjno da ga što češće kupate. Posle redovnog kupanja uverite se da je pas potpuno suv i da mu nije hladno. Nakon svakog obroka potrebno mu je očistiti bradu. Veoma su dobrog zdravlja; jedini zdravstveni problem koji se može javiti je problem sa zubima, pa bi trebalo da ih čistite nekoliko puta nedeljno.

Maltezera vole da sređuju za izložbe pa ćete ga tamo veoma često naći. Danas je ovo veoma popularna rasa, ali treba imati u vidu da cena ovih štenaca nije mala. Čak i kada izdvojite dosta novca za kupovinu šteneta ove rase, uvek imajte na umu svu neophodnu negu koja je potrebna ovom psu. Ukoliko ste spremni na sve što vas čeka, pored sebe ćete imati bezgraničan izvor ljubavi, energije i vernosti.

Kratki saveti za vrele dane


dog-drinking-from-a-water-hose-crissy-kight--wwwdearcrissycomZa razliku od ljudi pas ne može reći kad je žedan, a kao kod svih živih bića voda je najvažniji ‘obrok’, pogotovo kada su visoke temperature. Kako vaš pas ne bi dehidrirao potrebno je pridržavati se osnovnih pravila:

Posuda za vodu stalno mora biti čista.

Psu uvek osigurajte svežu vodu koju treba menjati minimalno tri puta na dan, a najbolje svaki put kada se zagreje. Možete dodati i nekoliko kockica leda.

Bilo da idete na dug put ili pak samo u uobičajenu šetnju, uvek nosite bočicu s vodom.

Ako pas jede suvu hranu biće mu potrebno više dog-drinking-watervode.

Uz vodu mu dajte i voće i povrće bogato vodom ili pak zaleđeni jogurt kao letnje osveženje. S ledom nemojte preterivati.

Posmatrajte koliko vaš pas pije vode. Pije li previše ili premalo vode savetujte se s veterinarom jer razlog mogu biti drugi zdravstveni problemi.

Sprečite psa da pije vodu iz potoka, reke ili bare jer se u njima nalaze razne bakterije. Isto se odnosi na pijenje vode iz wc šolje.

Izvor: 24sata.hr

Engleski buldog


Zemlja porekla: UK/Engleska
Težina mužijak: 22,7-25 kg
Težina ženka: 22-23 kg
Visina mužijak: 31-40 cm
Visina ženka: 31-38 cm

Boja: bela sa „flekama“, crveno-crna, bledo žuta ili tigrasta

Životni vek: 8-12 godina

Iako ga danas znamo pod nazivom Engleski buldog, ovaj pas najverovatnije vodi poreklo od molosa iz Epira, čiji opisi podsećaju na današnjeg bulmastifa. Pretpostavlja se da su ovog psa u Englesku uneli vizantijski mornari i rimski vojnici. Od momenta od kada je počeo da se odgaja u Engleskoj, buldog je, kao što mu i samo ime kaže (bull-bik, dog-pas), korišćen za borbe sa bikovima. Naime, po jednoj priči, kasapi grada Stanforda poslali su za odbeglim bikom nekoliko pasa, koji su ga za kratko vreme savladali na tako efektan način, da je to oduševilo i lokalnog plemića, lorda Stanforda od Linkolnšajra. Zapamtio je to i organizovao zabavu u areni u kojoj su se održavali turniri – borbe pasa sa bikovima. Te borbe su toliko zainteresovale celu Englesku, da su postale obavezna zabava u svim gradovima Engleske. Kasapi, koji su u početku organizovali ove borbe, bili su i prvi odgajivači ovih pasa. Ovaj sport, tzv. „bull baiting“, prvi put se javlja još u XIII veku. Kasnije slike i gravire prikazuju buldoga kako se bori ne samo sa bikovima, već i sa medvedima, jazavcima ili drugim psima. Kada su zbog surovosti borbe zabranjene 1835. godine, nije više postojala tolika potreba za njihovim uzgajanjem, pa je ovoj rasi zapretila opasnost od izumiranja. Srećom, pravi ljubitelji buldoga su  nastavili sa odgajanjem ove rase, pa se 1878. godine pojavio prvi Klub ljubitelja buldoga. Konačni cilj odgajivača bio je da buldog postane pas bez spontane agresivnosti, ali originalne spoljašnjosti. U toku duge istorije gajenja ove vrste, smatra se da su buldozi u nekoliko navrata ukrštani i sa mopsom, engleskim mastifom i španskom dogom.

Engleski buldog je pas koji pripada srednje velikim psima, jer u odrasloj dobi prosečno teži do 25 kilograma. Kompaktno je građen, veoma jak i mišićav pas sa masivnom glavom. Zbog glave koja je šira od ostatka tela, čak i karlice, ženke se najčešće porađaju carskim rezom, pa ne čudi što su njihovi štenci nešto skuplji. Gornja usna mu izgleda kao da visi, a donja vilica je duža nego gornja. Oči su mu tamne, a uši preklopljene prema nazad. Značajne su duboke bore koje obrazu daju tipičan izgled. Uši su kratke i tanke. Boja krzna je bela, crveno-crna, bledo žuta ili tigrasta. Zabranjena je crna, čak i onda kada se radi o štencima. Dlaka je kratka, pa takvog psa nije problem održavati. Ipak, savetuje se svakodnevno četkanje.

Uprkos svom „opasnom“ izgledu, buldog je nežan, dobrodušan i prijatan pas. Engleski buldog je pas dobre naravi, veran i plemenit. On je snažan, hrabar, srčan, staložen i ponosan pas. Veoma je dobar sa decom i uspostavlja veoma snažnu vezu sa svojim vlasnikom. Kada je potrebno čuvati članove porodice posebno je oprezan i dobar je čuvar. Buldogu treba aktivnosti, ali to nije hiperaktivan pas, pa se može čuvati i u stanu ili manjem dvorištu . Čak i nije preporučljivo iscrpljivati ih predugim aktivnostima0affa28fcb4d88a95dc22c335877d792. Kada su mali, umeju biti veoma aktivni i nestašni, ali kad odrastu ponekad su i previše lenji. Ovo je pas koga će pre učiniti srećnim da spava u vašem krilu nego da juri za loptom. Jedna od njihovih najistaknutijih karakternih osobina jeste i tvrdoglavost. Kad zagrize teško pušta, ume ljubomorno da čuva svoju igračku ili mesto u kući. Ako ne počnete na vreme da ih dresirate, umeju da budu svojeglavi. Iako zbog tvrdoglavosti nisu baš najposlušniji psi na svetu, vlasnici često naglašavaju njihovu privrženost porodici i to da oni nikad neće izaći van kuće i dvorišta ako vlasnici nisu tu. Buldog je odličan kućni pas, mada mu neki u mane pripisuju karakteristično disanje praćeno šumom i povremeno hrkanje, što je svakako „krivica“ čudne forme njegove glave. Ima dobru probavu i dobar apetit. Naročito treba obratiti pažnju na period velikih vrućina, jer ih buldozi ne podnose baš najbolje.

Kod buldoga se može javiti displazija kuka (prema istraživanjima, čak u 73.9%), srčani problemi, rak, respiratorni problemi (zbog karakteristične građe glave), problemi sa očima (entropija i konjuktivitis). Pošto veoma brzo rastu, treba voditi računa da ne dođe do oštećenja zglobova u ranoj dobi i voditi računa da se ne ugoje previše, jer ovo ipak nisu previše aktivni psi. Poput mopsa ili šar-peja, neophodno je čistiti mu nabore redovno, kako se ne bi inficirali.

Kako se zaista računaju pseće godine?


Rasprostranjeno verovanje da jedna pseća godina “vredi” kao sedam ljudskih i da relativnu starost svog psa možete da izračunate naprosto tako što ćete njegove godine pomnožiti sa sedam samo je mit, a prava računica koja određuje odnos vaše starosti i starosti vašeg ljubimca dosta je složenija, tvrde poznavaoci pasa koji su proučavali ovu temu.

bobtail_big1

I vaš ljubimac stari, ali njegove godine ne možete jednostavno pomnožiti sa 7. Psi su, naime, vrsta životinja među čijim rasama postoje varijacije u izgledu i veličini kakve se ni kod jedne druge vrste ne mogu naći, a upravo od veličine i rase zavise i dosta značajne razlike u dugovečnosti i brzini razvoja.

Yorkshire-Terrier-Opšte pravilo glasi da veće rase žive kraće, ali rastu i razvijaju se sporije od malih, što znači da će, recimo, maleni jorkširski terijer sa dve godine biti “stariji”, a sa pet godina “mlađi” od danske doge. Velike rase, naime, punu veličinu i fiziološku zrelost dostižu tek sa dve godine, ali nakon toga u principu mogu da očekuju samo još 4-6 godina života, dok životni vek malih i srednjih rasa u principu iznosi 10 do 15 godina. Pored veličine, međutim, nakon treće godine veliku ulogu igra i konkretna rasa, pa je tako buldog, pas srednje veličine, rasa koja živi najkraće (samo oko 6 godina) dok neke rase manjih terijera mogu da dožive i 15akc_dane_bloom_xl do 20 godina. Velike rase punu zrelost odstižu tek sa 2 godine, ali nakon toga mogu da  očekuju samo još 4-6 godina života.

Tokom prve tri godine, dakle, relativna starost psa može da se proceni u zavisnosti od njegove veličine:

- Za male pse: 12,5 godina za svaku ljudsku godinu, tokom prve dve godine života
– Za pse srednje veličine: 10,5 godina za svaku ljudsku godinu tokom prve dve godine
– Za velike pse: 9 godina za svaku ljudsku godinu tokom prve dve godine

Za psa starijeg od 3 godine presudna je, međutim, rasa. Stoga ćete za buldoga broj godina pomnožiti sa 13,42, za nemačkog ovčara (i rase sličnog rasta i konstitucije) sa engleski buldog7,84. a za minijaturnog jazavičara i druge “mališane” sa 4,32.

Istraživači sa Univerziteta Džordžije utvrdili su i da na dugovečnost pasa utiče i sterilizacija, u tom smislu da sterilisane jedinke žive nešto duže.

Izvor: Blic

Nemački bokser


Zemlja porekla: Nemačka
Težina mužjaka: 30-35 kgboxer
Težina ženke: 24-30 kg
Visina mužjaka: 56-63 cm
Visina ženke: 53-59 cm

Boja: Od tamno-jelenje do zlatno-tigraste

Životni vek: 10-14 godina

Preci Nemačkog boksera su rase bulenbeiser i stari engleski buldog. Nastao je ukrštanjem ove dve vrste u 19. veku, a zvanično je ova rasa utemeljena 1895. godine od strane Bokser kluba u Minhenu. Ovo je srednje veliki pas, kvadratičnog tela, krupnih i tamnih očiju i jakog kostura. Kada su kupirane, uši su visoko usađene i stoje uspravno. Kod nekupiranih ušiju one su preklopljene u bazi i priljubljene uz obraze.  Pored ušiju, takođe se kupira i rep, mada je u poslednje vreme zabranjeno kupiranje i ušiju i repa. Dboxer-dogs-4-boxers-with-white-backgroundlaka je kratka, tvrda, gusta i lako se održava. Boja može biti tamno jelenja, žuta, zlatno-tigrasta i crvenkasto-tigrasta. Bela boja je u početku bila dozvoljena, ali od 1925. godine čisto beli bokseri više nisu bili priznati. Bokser ne sme imati više od jedne trećine tela pokriveno belinama i to, uglavnom, po grudima i šapama. Dozvoljene su i beline po vratu i bele šare na glavi. Pretpostavlja se da je bokser dobio ime po načinu na koji koristi prednju šapu, kao mačka, dok se igra, trenira ili gura posudu sa hranom. Druga teorija se vezuje za osobine agresivnosti, ali ove osobine više priliče njegovim precima nego njemu samom.

boxer-dog1Ovo je vrlo okretan, brz i elegantan pas. Veoma je dinamičan, pa ga treba često izvoditi u šetnju i na istrčavanje ili mu barem naći neku zanimaciju. Iako je poznat kao dobar službeni pas, ovo je pre svega porodičan pas. Veseo je, veran i veoma privržen porodici. Veoma je nežan i pažljiv sa decom, vrlo dobroćudan, tolerantan i nije zlopamtilo. Poslušan je i relativno lako se dresira. Ipak, u dresuri ume ponekad da bude svojegav pa bi vlasnik trebalo da bude dosledan i strpljiv. Prema vlasniku je osetljiv a svoju naklonost pokazuje tako što često ume da gura njuškom ukućane. Ipak, treba imati u vidu da ova rasa vodi poreklo od nešto agresivnijih pasa, pa usled nepravilanog uzgoja može pokazivati i određenu dozu agresivnosti. Većina vlasnika će se ipak složiti da je ovo detinjast, veoma odan i razigran pas koji je u isto vreme i oprezan i dobar čuvar. Može se čuvati i u stanu jer je skroman i ne laje previše. Ume ponekarames001001ad da bude nepoverljiv prema strancima. Kao i svakom psu, i bokseru je potrebna rana socijalizacija što znači izloženost raznim ljudima, životinjama, zvucima, iskustvima. Socijalizacija osigurava da štene boksera odraste u dobro balansiranog, druželjubivog psa.

Bolesti koje mogu pratiti ovu rasu su: displazija kukova, problemi sa kičmom i kolenima, bolesti srca, gluvoća (naročito kod belih boksera), kožne i druge alergije, epilepsija, tumor.

Mops


Zemlja porekla: Kina
Težina mužjaka: 6-9 kg
Težina ženke: 6-8 kg
Visina mužjaka: 30-36 cm
Visina ženke: 25-30 cm

Boja: Srebrna, siva, aprikot, crna

Životni vek: Oko 12-15 godina

Iako po nekim saznanjima Mops može voditi poreklo i iz Engleske, najprihvatljiviji je podatak da Mops ipak potiče iz Kine. Nejasno je da li je nastao od kratkodlakog pekinezera, malog buldoga ili jedne retke vrste francuskog mastifa.  Budistički sveštenici su ih čuvali kao ljubimce, a u 16. veku je na trgovačkim brodovima stigao do Holandije, gde je postao popularan među članovima kraljevske dinastije Oranž. Nakon toga, Mops postaje popularan i u Engleskoj, a držan je po mnogim evropskim dvorovima kao modni pas, naročito omiljen u viktorijansko doba. Ovo je jedina rasa koja ima tri zvanična imena: pug (pag), mops i carlin.  Engleski naziv Pug dobio je po latinskoj reči Penus (pesnica), jer glava Mopsa veoma podseća na pesnicu. Francuski naziv Carlin vuče korene još iz vremena starog teatra. Jedan klovn po imenu Carlin farbao je svoje lice crnom bojom ili je stavljao crnu masku, te je veoma podsećao na ovog psa koji je tako dobio i ovaj treći naziv.

Mops je izuzetno snažne i kvadratične građe i ima mišićavo i zbijeno telo. On je „multum in Parvo“ (mnogo mase u malom prostoru), uobličen kompaktnom masom, napetom proporcijom i čvrstinom muskulature. Odlikuje ga velika, okrugla glava, zdepasta i pljosnata njuška, veoma krupne i okruglaste oči i uvrnut, visoko usađen rep. Dlaka je kratka, ravna, sjajna, meka i linja se u proleće i jesen.

Mops je veoma razigran, dostojanstven, uravnotežen, veseo i inteligentan pas. Oduševljeno prihvata ljude, veoma je dobar sa decom i dobro se slaže sa ostalim životinjama. Veoma je živahan, voli energičnu igru i to ga održava zdravim. Zato je važno da za njega smislite neke igrice i nađete zanimacije kako se ne bi dosađivao. Mops voli da trči i da se igra više nego što on sam to može da podnese, pa je zato važno da ne preterate sa aktivnošću i prestanete čim čujete da pas počinje otežano da diše. Ovaj pas je veoma odan i privržen porodici, zabavan je, svakodnevno će vas zasmejavati, tako da vam uz njega sigurno neće biti dosadno. Nije prgav, ali ume da bude tvrdoglav i svojeglav; želeće da sprovede svoju volju, naročito ako primeti da uz sebe nema doslednog gazdu. Osetljiv je na povišen ton, pa zato izbegavajte glasne grdnje. Njemu je potreban miran i staložen vlasnik koji će strogo i dosledno odrediti i sprovoditi određene granice i pravila ponašanja. Dobar je čuvar, ali nije lajav. Ponekad ume da bude ljubomoran ako je pažnja gospodara usmerena prema nekom drugom. Prilikom disanja, ispušta glasne zvuke koji istovremeno podsećaju na hrkanje i brundanje. Gotovo svi psi ove rase glasno hrču dok spavaju. Mops se vrlo lako može držati u stanu, miran je u zatvorenom prostoru i ne treba mu mnogo kretanja (sat vremena dnevno će biti dovoljno). Treba voditi računa da se pas ne izlaže ni veoma visokim (javljaju se problemi sa disanjem) ni veoma niskim temperaturama (može se prehladiti) – idealna temperatura za njega će biti upravo ona u kući/stanu. Kratka dlaka se lako održava, dovoljno je povremeno četkanje. Kupajte ga samo ako je neophodno, ali ga nakon toga dobro osušite da se ne bi prehladio.

mopsZbog svoje izrazito osetljive kože, posebno u području kožnih nabora, koža Mopsa zahteva svakodnevnu negu. Nabori na čelu idealno su mesto za razvoj bakterija i gljivica pa je potrebno redovno čišćenje specijalnim losionima ili vlažnim maramicama za pse. Oči su zbog svog položaja, stalno izložene spoljašnjim uticajima, prašini, raznim iritacijama pa zbog toga takođe zahtevaju redovnu negu. Malo je nežnijeg zdravlja i može lako da se prehladi ako temperatura u kojoj boravi nije odgovarajuća. Kratka njuška izaziva hronične disajne probleme. Skloni su kožnim alergijama i gojaznosti. Zanimljivo je da ženke gotovo uvek rađaju carskim rezom zbog veličine glave štenaca.

Akita Inu


Zemlja poakita-inurekla: Japan
Težina mužjaka: 35-54 kg
Težina ženke: 30-50 kg
Visina: 58-71 cm
Boja: Bela, žućkasto-smeđa, crvenkasta, prugasta

Životni vek: Oko 11-13 godina

Skorašnjim istraživanjima utvrđeno je da je Akita Inu jedna od najstarijih rasa pasa na svetu. Ovu vrstu nazivaju još i „Veliki japanski pas“ i „duša samuraja u telu psa“. Akita Inu, kakvog danas poznajemo, nije oduvek izgledao ovako. Ova vrsta je nastala u Japanu i Akite su tamo u početku odgajane za lov na jelene i divlje svinje, a povremeno su lovili i  japanske crne medvede. U 17. veku, Akite Matagi (pse srednje veličine) su ukrštali sa mastifima i tosom, a kasnije u 19. veku i sa nemačkom dogom, nemačkim goničem, bernardincem i toša inuom. Tako je nastao pas krupnije građe i oštrijeg izgleda. U Japanu su ovi psi proglašeni nacionalnim blagom, a koliko ih Japanci obožavaju i poštuju dokazuje i podatak o štampanju poštanskih marki sa slikom Akite „Tachibana“ koji je jedan od retkih čistokrvnih Akita koji su preživeli Drugi svetsimages123ki rat. Tokom Drugog svetskog rata, Akita je bila gotovo na rubu istrebljenja. Policija je naredila da se uhvate svi psi (osim Nemačkih ovčara koji su se koristili u vojne svrhe) čije se krzno koristilo za izradu odeće za vojsku. Vlasnici koji nisu želeli da njihovi ljubimci budu ubijeni, puštali su ih u planine, gde su ih posle ponovo uzgajali. Drugi način spasavanja je bio da se ukrste sa nemačkim ovčarima i imenuju ih kao drugu rasu. Po završetku rata, broj Akita se drastično smanjio, a kao posledica ukrštanja sa drugim rasama dobili smo različite vrste Akita. Amerikanci su bili oduševljeni ovom rasom i po završetku rata su neke od ovih pasa poveli sa sobom u Ameriku. Akite koje su oni poveli potiču iz Dewa linije i pokazivali su karakteristike uticaja mastifa i nemačkog ovčara. Akite iz Dewa linije, inteligentne i sposobne da se prilagode na životnu sredinu, fascinirale su uzgajivače u SAD – u i ova linija je razvijana dalje u rasu Američki Akita.  Broj uzgajivača je rastao, kao i popularnost ovih pasa. Američka akita se danakodi_01042006_1_small1s razlikuje od Akita koje su ostale u Japanu ( Matagi Akite, Akite ovčari). Razlikuju se najpre po boji (američkim Akitama su dozvoljene sve boje, dok se japanskim priznaju samo beli,  zlatni, crveni, crno-prugasti, srebrno-prugasti i crveno-srebrno-prugasti Akita), teži su i krupniji, a glava ima više medveđi oblik, dok japanski ima oštriju, „špicastiju“ glavu. Takođe, američki često imaju „crnu masku“ preko lica, dok će kod japanskog ovakva karakteristika dovesti do diskvalifikacije na takmičenjima.

Akita Inu je veliki pas, snažne građe, skladan, sa velikom mišićnom masom i teškim kostima. Vrlo je pokretan pas, brz, koji može da se kreće u dubokom snegu. Ima plivačke opne na šapama i odličan je plivač. Ima zanimljivu naviku da čisti lice posle jela. Veoma je veran i odan, prilično dominantan i teritorijalan pas. Može biti rezervisan prema strancima, ako ga vlasnik ne kontroliše i ne socijalizuje na vreme, može pokazivati i agresivno ponašanje prema njemu nepoznatim ljudima. Kako je veoma snažan i nezavisan pas, ne preporučuje se ljudima koji psa uzimaju prvi put. Neustrašiv je čuvar, jako izražene ličnosti i karaktera. Akite su poznate kao odani i hrabri psi sa razvijenom inteligencijom. Njihova inteligencija vam može pomoći da ih lakše i brže dresirate, ali ukoliko se ne bavite dovoljno njima, oni će sami sebi naći zabavu koja može biti destruktivna. Nije preporučljivo da ih držite u stanu, što zbog njihove veličine, što zbog velike količine energije, ali i debele dlake koja se veoma linja u periodu proleća i jeseni. Vlasnici moraju početi sa socijalizacijom još dok su Akite štenci, jer u suprotnom mogu pokazivati agresiju kad odrastu. Nisu naročito tolerantni prema drugim psima, naročito istog pola. Kod mužjaka je naročito karakteristično da ne voli baš da bude u društvu drugih pasa, osim ako nije sa njima odrastao u istoj kući. Kod ženki je ta netrepeljivost dosta manja ili je gotovo ni nema. Ovaj pas je veoma dobar sa decom i za njega kažu kako je bolji od svake dadilje.  Treba ga četkati svakog dana i odvoditi u duže šetnje.

Hachiko

Hačiko

Ovaj pas je najpoznatiji po svojoj vernosti i odanosti. Mnogima je poznata istinita priča o psu Hačiko. Jednog dana je doktor Isaburo Ueno, profesor na Univerzitetu u Tokiju, naišao na štene Akite i rešio da ga usvoji. Stvorilo se veliko prijateljstvo u kom je Hačiko pratio svog vlasnika svakog dana do železničke stanice, odakle je on odlazio na posao i na istom mestu ga čekao i kada se vraćao. Jednog dana se profesor nije vratio jer je preminuo na svom radnom mestu, u maju 1925. godine. Hačiko se verno svakog dana vraćao na isto mesto na železničkoj stanici i svakodnevno narednih devet godina čekao svog voljenog vlasnika sve dok nije uginuo 8. marta 1935. godine blizu Šibuja železničke stanice. Ljudi koji su tu radili, redovno su mu davali hranu i vodu i svi oni su bili zadivljeni ovim iskrenim prijateljstvom. U  novinama su objavljivane priče o Hačiku, te je  on vremenom postao simbol lojalnosti za japanski narod. Njegovi ostaci se čuvaju u Nacionalnom naučnom muzeju Jahachiko2005054pana u Tokiju, a spomenik mu se nalazi pored spomenika njegovog gazde Isaburoa Uena. Koliko je Hačiko značio Japancima, govori i sama činjenica da mu je aprila 1934. godine podignuta bronzana statua na mestu gde je uvek čekao svog prijatelja. Statua i danas postoji, a po ovom događaju snimljen je i film „Hačiko: priča o psu“.

Ovi psi su skloni displaziji kukova, poremećajima rada tiroidne žlezde, određenim naslednim autoimunim bolestima. Naginju i kožnim problemima, a mogu imati i problem sa očima.

Video klip o Američkoj Akiti:

 

Bernandinac


Zemlja porekla: Švajcarska, Italija
Težina: 64-120 kg
Visina: 70-90 cm
Boja: Smeđa, riđa, braonkasta ili mahagoni u kombinaciji sa belim mestima

Životni vek: 8-10 godina

Bernandinac je snažan, mišićav i jak pas, poreklom sa italijanskih i švajcarskih Alpa. Odgajan je prvenstveno radi spašavanja putnika i planinara i već stotinama godina je slavan zbog svoje hrabrosti i pronalaženja i spašavanja na hiljade života u švajcarskim Alpima. Nazvan je po srednjevekovnom prenoćištu kod St. Bernarada u švajcarskim Alpima (iako je dobio ime po Svetom Bernardu, kod nas se odomaćio naziv Bernandinac, ali je i Bernardinac takođe pravilno).

Bernandinac je poznat i po svojoj veličini – ovaj ogroman pas teži između 64 i 120 kg, a visine je između 70 i 90 cm. Ima krupnu glavu i okrugle oči, prijatnog pogleda i smeđe boje. Donji očni kapci su po pravilu otvoreni iako ne smeju biti previše ovešeni. Ponekad se javljaju i oči svetlo plave, čak beličaste boje. Uši su srednje velike i ležeće. Kratka dlaka je vrlo gusta, rep je dugačak i snažan, kosmat bez zastavice. Može biti beli sa smeđim područjima ili smeđi sa belim područjima. Boja je uglavnom smeđa, braonkasta, mahagoni ili riđa. Do 1830. godine su svi Bernandinci bili kratkodlaki, ali su te godine vrstu ukrstili sa Njufaundlendom kako bi dobili na veličini i vitalnosti. Tako danas postoje kratkodlaki i dugodlaki Bernandinci. Životni vek im nije dugačak – oko 10 godina.

Bernandinac je inteligentan, veran, prijateljski nastrojen, ali i pomalo lenj pas.  Voli decu i često se za njega kaže da je to veliki pas koji ima veliko srce. Iako ogroman, nežan je i pažljiv i može se lako dresirati. Dobar je porodični pas, ali mu je ipak potreban strstbernard16pljiv, pouzdan i samouveren vlasnik koji će početi sa dresurom dok je Bernandinac još štene. Ovaj pas po prirodi nije agresivan, ali ako se ne odgaja kako treba, može ispoljavati i znake ovakvog ponašanja. Vlasnici ga često drže u uslovima koji nisu primereni njegovoj veličini. Kao i kod drugih velikih pasa, Bernandinca ne treba terati na kretanje tokom prve godine života zbog nesrazmerne težine i čvrstine ligamentno-mišićno-koštanog sistema. Preporučuje se, dakle, kratka svakodnevna šetnja. Štenci ne smeju hodati po stepenicama (posebno je opasno hodanje niz stepenice) jer može doći do izvlačenja mišića i veza. Potreban mu je veliki prostor i velika količina hrane. Bernandinci mogu lajati na strance, što ih u kombinaciji sa njihovom veličinom čini dobrim čuvarima. Za dobro zdravlje i vitalnost, potreban mu je prostor za igru i vežbanje, pa makar to bilo i malo dvorište. Iako rađe živi unutra, u kući ili stanu (gde i nije preterano aktivan), Bernandinac može živeti i na otvorenom. Puno bale, pa ako volite urednu i čistu kuću, dobro razmislite da li je ovo pas za vas.

Veoma brzo rastu i dobijaju na težini, pa zato mogu imati ozbiljne probleme sa kostima ukoliko ne dobijaju odgovarajuću hranu i vežbe. Mnogi psi su genetski podložni displaziji kuka, a rak kostiju se takođe pokazao kao nasledna bolest, pa stoga obratite pažnju na rodovnik pre nego što kupite ovog psa. Kod ove rase se mogu javiti i bolesti oka (entropija i ektropija), epilepsija i bolesti srca (kardiomiopatija).